Večernji bugi vugi

Postavio Pedja Pašćan 22/01/2021 0 Komentara Ribolovački pribor i oprema,

„Evo ga, viknuo je Bugi, ovaj je baš dobar!“ U mraku sam samo razaznavao siluete ali sam osetio adrenalin u njegovom glasu. Uzeo sam fotoaparat i slikao nasumice. U svetlu blica dobro sam video velikog smuđa na površini vode. Već na sledećoj slici on je bio u Bugijevim rukama...

Avgust je ove godine bio baš loš za pecanje. Svi loši uslovi su se idealno poklopili- velike vrucine, nizak vodostaj, stalne promene nivoa Tamiša, trava iz DTD kanala a veceras se još „nacrtao“ i pun Mesec. Ovo poslednje je najcešci razlog mnogih ribolovaca da opravdaju neuspeh u ribolovu. I u pravu su, uglavnom. Međutim, postoji period u toku veceri kada se može ocekivati dobar ulov smuđa. To je vreme od zalaska Sunca pa do izlaska Meseca. Ponekad je taj period sveden na svega sat vremena a ponekad traje nekoliko sati. U tom međuvremenu je period mrklog mraka na reci. Tada „staklenooki“ ima svojih „pet minuta“, tacnije pola sata, kada napuni stomak neopreznim kederima koji su osokoljeni mrakom rešili da krenu kroz njegovu teritoriju. A njegova teritorija je nocna mora za ribolovce. Najveci krš od isprepletanog granja sa dubinom oko cetiri metra i jakim protokom vode. On se na kratko izvuce ispred tog krša da se nahrani a onda nestane u njemu. Bugi i ja smo se setili jednog takvog mesta nedaleko od sela Barande na Tamišu. Posle neverovatno toplog dana u camcu je bilo više nego prijatno. Do našeg „tajnog mesta“ kod Gujine Kolibe trebalo nam je oko pola sata plovidbe. Usput su svi pecaroši samo odmahivali glavom: „Ništa ni da pipne“. Da budem iskren ni ja nisam bio optimista ali Bugijeva upornost mi je ulivala neku nadu: „Imamo tri sata mrklog mraka, morace u to vreme da izađu na ’klopu’“. Vir kod Gujine Kolibe je jedno od najcudnijih mesta za ribolov na Tamišu. Posle kilometara normalnog toka reka se sužava, voda ubrzava a dubina se naglo povecava. Ulazi se u vir prepun podvodnih prepreka i cudne turbulencije vode. Odlicno mesto za ribolov ali samo za one koji ga dobro poznaju, jer je gotovo nemoguce pecati od debelih jasenovih grana na dnu vira. Prvenstveno se lovi šaran a mesto je i dobilo ime po poznatom šarandžiji, pokojnom Guji, koji je tu napravio prvu kolibu. Nama je bio interesantan ulaz u dubinu na pocetku vira. Sa obe strane gomile nanesenog granja pozabijanog u potopljeno korenje vrba i jasena. Tu je voda brza a pocetak dubine u vidu podvodnog banka, gotovo odsecenog dna, bio je više nego idealno mesto za lov smuđa. Trebalo je „samo“ rešiti problem kacenja udica sa olovnom glavom i silikoncem. Odlucili smo se za metod zaštite koji nam se pokazao najbolji. Oko ušice udice namota se bakarna žica dužine jedan centimetar, saviju joj se krajevi a na nju se navuce telo tvistera. Vrh se ubode u deo odakle pocinje rep tako da tek malo viri. Ova kombinacija prolazi preko i kroz granje i retko se kaci a smuđ, kad je zagrize, udica lako probije silikon i kaci ribu. Još dve stvari su presudne kod ovakvog ribolova- odrediti težinu olovne glave i ugao pod kojim bacati silikonce. Ako je olovna glava preteška propadace prebrzo na dno i samo ce poplašiti smuđa a ako je suviše laka „landarace“ negde iznad dna pa je smuđ nece napadati. Ugao je možda i presudan. Najlakše bi bilo da se camac postavi tako da se tvister povlaci direktno uzvodno ali tako cete uloviti tek kojeg manjeg ili ništa. Potrebno je zabaciti tako da to bude uz same grane i da tvister skakuce po dnu dok ga voda nosi nizvodno. Stari lisac najcešce napada mamac koji je povređen i lak za gutanje. A ovakvo vođenje silikonca je najvernija imitacija borbe kedra sa vodenom strujom. I ranije smo ovde pecali ali samo sa leve na desnu obalu, a sada smo rešili da probamo suprotno. Pustili smoteg bliže desnoj obali a pokušali da zabacujemo ka levoj, uz veliko stablo potopljene vrbe. Bugi je, cim smo se namestili, provukao par puta tvister sa glavom od dvanaest grama i... bio prezadovoljan: „Sve je potaman“, rekao je, „i ugao i težina glave a i grane su takve da ’tvidža’ prolazi.“ On je izabrao zelenošartre tvister a ja beli. Probamo na razlicito pa šta se kome desi. Nisam pomenuo još jednu stvar. Posle više godina pecanja smuđa na silikonske mamce došli smo do jednog zakljucka koji se možda nece dopasti proizvođacima silikonskih varalica. A to je da se od svih silikonskih ludorija najbolje pokazao, u vecini situacija, obican tviser i to u beloj, zeleno-šartre i fl uo-žutoj boji. U torbi imamo stotine raznih mekih varalica ali ova trojka rešava devedeset devet posto situacija na Tamišu. Ima retkih tenutaka kada bolje napada šed oblik silikonca ali cak i tada se ulovi poneki na tvistera. Sunce je zašlo i sumrak se navlacio na okolne vrbe. Poneki komarac nagoveštavao je skoru invaziju. Uživali smo u vecernjoj svežni i povremno zabacivali varalice, tek da malo isprobamo pravce povlacenja pre odlucujuceg napada. Voda je bila mirna kao ogledalo. Šarandžije su parkirali svoje camce i otišli kuci. Potpuni mir. Nigde rauba bucova ni kolobara protfi ša. Kao da je sva riba otišla negde na kolektivni godišnji odmor.

Pao je mrak a sa njim su došli komarci. Ovo je znak kada obicno i smuđ pocinje da se hrani. „Krecemo, ajd bože pomozi“, rekao sam i zabacio tvister u mracno granje. Propadao je nošen strujom, kuckao po dnu i povremeno udarao u grane. Kada je voda ispravila strunu malo sam ga zadržao blizu dna a onda gaje struja podigla visoko. Namotao sam strunu i ponovio zabacaj. Isto to radio je i Bugi. „E pa lako je tebi“, šalio se, „kad sam ja pronašao kolika glava treba i gde da se baca“. Bacio sam tvister malo više uzvodno. Propadao je brzo ka granju. Kratak udarac na štapu i... ništa. „Spade“, rekao sam, „samo mi je svukao tvister“. Više nismo pricali. Ovo je bio znak da smo na pravom mestu i da je sad pravo vreme. Potpuno se smracilo. Samo smo nazirali granu i deo ispred nje gde smo zabacivali. „Evo ga!“, kroz zube je progovorio Bugi. Zacuo sam dril. Znao sam po tome da je riba sigurno preko kilograma. Uzeo sam fotoaparat i nasumice fotografi sao. I stvarno, ubrzo se u bugijevim rukama u svetlosti blica video lep smuđ. „Ima tu oko dve kile“, rekao je Bugi, „dugo nismo imali ovolikog“. Ostavio sam fotoaparat i nastavio sa zabacajima. Tvister je skautao po dnu i zapeo za granu. Lagano sam povukao i u trenutku kad se oslobodio osetio sam kratak ali izuzetno jak udarac. „Evo...“, prozborio sam, „...ali riba je opet spala sa štapa, ništa spade opet“. Samo je tvister visio na vrhu udice svucen ugrizom velikog smuđa. Bugi je na brzinu zapalio cigaretu i vec u sledecem zabacaju imao opet ribu na štapu. „Ovaj je još veci.“ Opet uzimam fotoaparat i slikam ka njemu. Stvarno veci je od prethodnog: „Oko tri kile“, meri ga Bugi u ruci. Brzo uzimam štap i zabacujem, znam da ovo nece dugo trajati. Tri prolaza i ništa. Bugi je konacno savladao smuđa i stavio ga na stringer. Moj tvister je sada bio na samoj ivici bajera. Taman sam hteo da ga podignem ka camcu osetio sam samo da je varalica stala. Kao da se ukopala na mestu. Kontrirao sam kratko i osetio da je na štapu povelika riba. Onda se dva puta „promeškoljio“ i krenuo u nazad koristeci staru dobru tehniku otvaranja usta i kretanja unazad niz struju. „I ovaj mi spade“, razocarano sam rekao, „stvarno ne znam šta mi je danas“. Zato je Bugi vadio i treceg „baju“. „E ovaj je baš baš dobar, sigurno je oko cetvorke!“ „Pa kad me nece riba možda hoce fotografi ja“, pomislio sam i slikao prema Bugiju i ribi koja je još bila u vodi. Od nekoliko slika jedna je baš uspela i na njoj se vidi cela akcija. Bugi je rukom vešto prihvatio veliku ribu i kad je hteo da mi pozira, ova se zakoprcala i tresnula na dno camca a Bugiju je iz prsta krenula krv. Ponovili smo snimak malo kasnije kada ga je Bugi stavio na stringer i oprao: „Da bude lep za slikanje“. Vaga je kod kuce pokazala cetiri ipo kile.

Krenuli smo kuci niz reku po mrklom mraku. Pustili smo da nas voda nosi i uživali uz pivo na koje smo zaboravili u toku pecanja. U mraku sam video samo žar Bugijeve cigarete. Kad ju je prinosio ustima slaba svetlost osvetljavala je veliki osmeh. „I tako...“, rekao je ne uspevajuci da sakrije srecu, „koga oce, tog oce“. U daljini se pojavila tek vidna svetlost. Mesec je lagano izlazio osvetljavajuci nam put do kuce.

 

Autor teksta : Srđan Savulov
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Uhvati i pusti", broj 4, Jun 2011

Ostavite komentar