Poslednji komentari
Analiza najčešćih kvarova na mašinici
Pokojni Toza

Pecanje deverike pomoću šarandžijske taktike
Јеротије

Muke po dozvolama
vlastimir zdravkovic

D.A.M. pribor i oprema za pecanje
walter 021

Muke po dozvolama
Dragana Stanisavljevic

Lov šarana na 300m od obale

Postavio Pedja Pašćan 20/03/2020 0 Komentara Destinacije / Vode,

Sredinom aprila našli smo se na predivnom jezeru Međeš, ili kako ga još zovu - Šatrinci. Nahranili smo jednom mesta, kao i prošlih godina, 100 do 110 metara od obale, i malo u plićaku. Nekoliko kilograma kukuruza kuvanog u CSP-u i oko dva kilograma MKM boila po mestu.

Prva dva dana sa mnom biće Bata violinista, koji je takođe nahranio svoje mesto u liniji sa mojim, tj. kod ostataka potopljenih panjeva. Drugog i/ili trećeg dana treba da dođu Marko i Dule, zvani Dukas, naši prijatelji sa Dunava, isto šarandžije, da zabace uz nas, ali više da nam prave društvo, i da uživaju u prirodi koje ovo jezero pruža. Bata i ja dolazimo zorom, montiramo šatore i razvlačimo štapove. Iako se može na tu daljinu zabaciti tanjim najlonom, mi smo koristili malo deblje najlone zbog panjeva, nismo hteli da stavljamo shok leader, jer kod provere mamaca, ako je udica zapela za nešto, najlon 0.30 puknut će kao paučina na toj daljini, i onda upropastismo mesto najlonima kojih već sad ponegde ima i po 80 metara dužine, za koje sam i sam kačio svojim sistemom…. Prošlo je već nekoliko sati od zabačaja, a mi još nismo imali udarac, pa sam se već počeo zabrinjavati, jer prošlih godina sam imao udarac već nakon pola sata, a nikad duže od dva sata nisam čekao. Jeste da sam ove godine prvi put ovde u aprilu, pre sam dolazio najranije sredinom maja, možda riba nije trenutno tu. Pred mrak sam na samca u plićaku imao prvi udarac, bio sam sa druge strane jezera, Batušku je riba ušla u granje i otpala… nema veze, idemo dalje.

Pala je noć, a moj drug Bata, koji je već počeo kukati da tu neće ništa biti, kao da je baksuz, već je nagoveštavao da će odmah sutra kući ako ne bude imao udarca tokom noći i jutra. „Polako brate”, govorio sam mu, „krenuće riba, ipak je ovo divlja voda, slušaj slavuje kako pevaju, žabe u daljini krekeću (srećom, u daljini), a šakali zavijaju, pa ima li lepšeg mesta za spavanje nego u ovakvoj prirodi?” „Ma ne mora ni pecati”, našalio sam se sa njim, a i sam sam slutio da nešto ne štima. Štapovi na 100 metara ćute kao zaliveni. I ujutro u 5, indikator je kao lud zasvirao, iskačemo obojica, svako iz svog šatora, na rod podu imamo daljince, pa znamo kome udara, ali na po jednog samca nemamo. Bata je prvi izleteo, al’ kad ono moj samac. Bata mi dao štap, udario je kontru i riba je ušla u granje, on se odmah vratio u krevet, a ja sam pomoću čamca uspeo iz granja izvući šarana od 6,5kg. Ponovo sam proverio štapove na 100 metara, sve je stajalo dobro, al’ neće, ili nije riba tu, što će pre biti, možda je u plićacima, u toploj vodi, greje ikru i sprema se za mrest ili nije gladna. Bata već ujutro čvrsto donosi odluku da bega kući, ni slavuji ga više ne mogu zadržati. Usput smo prošli čamcem prema plićem delu jezera, jer sam hteo da se selim i da tražim drugo mesto, negde pri kraju jezera gde počinje mlada trska, a ima i stare, koja je mrdala na sve strane, ali sve je to bio melez, šarane nisam primetio, ali računao sam da treba da uđu noću u taj plićak sa mladom trskom dubine od svega pola metra! Nahranio sam tri mesta odvojena jedna od drugog po 20 metara za po jedan štap na svaku poziciju. U međuvremenu je došao Marko pun entuzijazma i rekao sam mu da sam preselio šator na drugo mesto, te da ćemo pecati na pola metra dubine. Nije mu baš to bilo jasno, pogotovo što mu je ovo prvo pecanje na nekom jezeru a da nije komercijala. I njemu sam nahranio uz neku granu blizu obale, obojica smo mogli videti spot, partikle i boile na dnu. Kako to sve lepo izgleda…

Pala je i sledeća noć i došlo jutro bez runa…

Tamo gde sam prethodno pecao, riba se javljala u plićaku od 1 metra dubine, a ovde ni pip, ali tamo se moglo samo na jedan štap pecati usled konfiguracije obale i granja u vodi. Očigledno da šaran nije ušao u taj veliki plićak, gde smo trenutno bili. Pošto sam čovek koji se nikad ne predaje i nikad ne gubim volju ako riba ne radi, predložio sam Marku još jednu, ali očajničku opciju!!! Razvlačenje sistema sa jedne obale na drugu, u trsku i malo granja na 1 do 0.8 metara dubine, i garantovao mu ulov! Jer sa te obale, gde je trska, nije bilo uslova da zabacimo svako po tri štapa sa obale. Marku, kome je ovo prvo pecanje na jezeru, je moja ideja možda bila suluda, ali pošto je i on bio uporan i verovao mi, prihvatio je da opet preselimo šator i ispočetka nahranimo nova mesta. Morali smo proveriti koliko imamo najlona na špulnama. Ja sam slučajno poneo Trilen 0.38 -820 metara kotur, a on je već imao namotano preko 250m na LC Shimano mašinama. Otišli smo prvo da proverimo da li ćemo imati dovoljno najlona, razvukli smo na prazno, Marko je imao do čvora, pa je morao nastavljati, a ja sam na treću mašinu stavio dodatnih 150 metara udarnog najlona Awa Shime, a na prve dve po 350 metara bez nastavljanja. Stavio sam na safety bolt system potkovice olova od 120gr od Carp sistema Zrenjanin. Možda će neko reći da je to lagano na tu dužinu, ali nisam hteo da se teža olova od preko 150gr obese dok budem vukao šarana i da mu udica ne pocepa usta dok se bude borio pod teretom olova, a ova su bila sasvim u redu i nisu se pomakla ni malo u razvlačenju na najmekši baitrunner. Pala je noć, tešio sam Marka da će se sigurno javiti šaran tamo po noći. Međutim, noć je opet prošla bez udarca….

Ujutro dolazi naš drugar Dukas, mi spuštenih noseva izlazimo iz šatora, a on sav sretan što je došao na ovu lepu vodu da nas poseti i ujedno zabaci tu ispred na kratko. Tri sam mesta promenio i opet ništa, puno pitanja a malo odgovora...

PREOKRET… I onda oko 7 sati ujutro, jedan od vrhova štapova, koje sam podigao što sam mogao više, se savio blago, svinger je aktivirao indicator, a ja sam udario kontru i namotao nekoliko puta. Uskočili smo u čamac kao da to često radimo i krenuli prema ribi ka suprotnoj obali, jer je nismo smeli vući ka sebi. Imali smo na 200 metara panjeve, tj. liniju gde nam šaran nije hteo pecati, tako da bi nam riba zapela tu, a i treba vući 300 metara, ovako brže motamo i idemo prema ribi. Ubacujemo ga u meredov i na dušek, koji smo već pripremili u čamcu. Lep vretenaš od 7kg. Nisam baš bio presretan, ali opet dobro, možda je ovo početak, ali ipak sam odlučio da ću tog dana da se pakujem. Spakovali smo samo šator za početak, kad oko 9h drugi run… Šaran od oko 6,5 kg, pa oko 11h treći udarac, ova se riba otkačila u granama… Sad mi se već posle trećeg udarca počeo vraćati osmeh na lice.

Marko je morao kući, imao je nekih obaveza, a ja sam odlučio da prenoćim u autu pored štapova, mrzelo me je da ponovo sklapam šator, bio bi to četvrti put! I tada, oko 1 sat popodne, usledelo je blago savijanje štapa i pravovremena kontra, nema potrebe čekati run, ipak je to 300metara, čim blago savije vrh štapa tamo je šaran podigao fiksno olovo i već se pomakao metar do dva sigurno, jer se na toj razdaljini mora voditi računa i o stomaku od najlona. Dule i ja smo uskočili u čamac brzinom munje i krenuli prema ribi, dok sam ja namotavao najlon. Riba je počela da pruža snažan otpor, olovo se otkačilo sa virble i ostalo na granju, a šaran je prošnjirao tri metra u plićak sa granama. Polako sam i smireno ribu vadio iz krša oslobađajući najlon ispod grana, dok je Dule manevrisao veslom, i posle nekoliko minuta borbe, koji su trajali kao večnost, ubacio sam šarana u meredov! Au, ovaj je lep! Pravi široki ljuskaš! Došli smo nazad na obalu i izmerili ribu. 14,3kg! E, sad sam se vratio u ful raspoloženje, zaboravio sam na sva ona tri dana i noći gotovo bez udarca, osim ona tri na prvom mestu. Ribu smo posle slikanja odmah vratili u vodu, a odmah zatim usledio je još jedan udarac, ali ova riba se otkačila dok smo išli po nju. Udica je ostala zakačena za granu, valjda je dobio plitko, a sve dosadašnje ribe dobile su „školski” u donju gubicu. Javio sam Marku da je riba krenula i čovek je rekao da se vraća nazad isti dan, samo da završi neke obaveze, iako nije planirao povratak. MMS sa velikim šaranom, koji sam mu poslao, dao mu je još veću motivaciju da se vrati natrag na vodu. Dule se morao pakovati i ići kući, svi dolaze i odlaze, ali ja i dalje ostajem! Dule nije imao udarca sa naše strane obale, ali je svejedno zadovoljan otišao kući. Čim je autom zamakao iza brda, usledio mi je i šesti udarac tog dana, kontrirao sam, uskočio u čamac i krenuo prema šaranu. Ubrzo sam ga ubacio u meredov i vratio odmah tamo na licu mesta, kako ne bih razdvajao tu silnu družinu šarančića, ipak je to 300 metara dužine, znaće on da se vratiti, znam, ali nema potrebe da ga nosim na obalu. Bio je to vretenaš od oko 7kg. Marko je stigao brzinom munje iz Novog Sada i razvukli smo i njemu sisteme. Pala je noć, šakali su u daljini zavijali, a ja sam neuspešno pokušavao da zaspim u autu, ne zbog šakala, već zato što je nezgodno, polomih se sav. Marko je bio napolju, ispod velikog suncobrana. Negde pre ponoći Markov indikator je pištao 100 na sat! Uskočili smo u čamac i ubrzo je Marko izvukao svog prvog jezerskog šarana od 6,5kg! Fala bogu, već me bilo sramota da ja ‘vatam, a on ništa, iste boile koristimo i jedan uz drugog držimo sisteme. Taman smo zaspali, kad oko 1h opet run na Markovom štapu, opet akcija i šaran od 5,7 kg je bio u meredovu. Sad sam se ja počeo pitati kako to da meni neće da tresne po noći…

U 5 ujutro daljinac mi je počeo pištati u autu, iskočio sam kao oparen, a run je bio strašan! 100 na sat! Kontra i nekoliko okretaja ručke, čisto da ga pokušam odvojiti od suprotne obale. Još je bio mrak kada smo krenuli po ribu, a kada smo stigli na 20 metara od obale, najlon je bio zapeo o nešto i uopšte nisam više osećao ribu, kad slučajnim pogledom pod čeonom lampom ugledah veliku siluetu šarana, samo par metara od nas na površini! U prvi mah smo pomislili da se neki šaran kreće po površini ali smo shvatili koju sekundu posle da je to naša riba. Prošla je ispod nečeg na dnu i pliva na površini. Marko je tiho zaveslao prema ribi, a ona se valjda pod bljeskom lampe uopšte nije bojala. Ja sam je pokušao polako ubaciti u meredov, ali čim sam ga potopio pored šarana, on je šmugnuo u dubinu. Čeonom lampom smo ga tražili i po drugi put nisam uspeo da ga prevarim i ubacim u meredov, ali sam zato treći put nežno podmetnuo meredov i naglo ga podigao, tako da se aluminijska drška od meredova odmah iskrivila! Kakav uspeh, kakva avantura! Kad smo došli na obalu izmerili smo lepog šarana od punih 13,2kg! Taj dan imao sam još 5 udaraca, dva su bila do 7kg a treći je bio predivni ljuskaš od 12kg. Dva su otpala, tako što kad mi je jedan udario, dok smo otišli po njega, udario je i drugi šaran na drugi štap, ali nikog nije bilo na obali kod mene. Kad smo se vratili, svinger je bio zakucan, udica je bila zakačena za granu i trsku, a šaran je otpao. Marko je napokon imao udarac od noćas i krenuli smo po ribu.

Kad smo prišli, a ono na udici ni manje ni više već ptica liska!!! Ja sam zacenio od smeha, a Marko se razočarao, naravno, jer se ispostavilo da je dugo očekivani udarac lažan. Pticu smo oslobodili udice koja joj se zakačila za kandže i Marko ju je pustio, naravno, posle trofejnog slikanja!

Predveče smo se spakovali i krenuli kućama i svako svojim obavezama. Ja sam već uveliko bio umoran, i od veslanja i od nespavanja u autu, a i vreme se pogoršalo. Bila je to zanimljiva „avantura”, kako kaže Marko. Puna preokreta, kad su nam sve lađe potonule, krenulo je fantastično. Puno znači što smo radili organizovano, jedan drugom pomagali u vađenju ribe i vođenju čamca, pa i navigaciji. U razvlačenju je Dule bio koordinator. Zajedno smo se trudili da uhvatimo pravac, da najlon ima što manje stomaka i da ne uletimo u najlone od drugih štapova. Timski rad donosi uspeh. Tako je uvek i bilo. Riba je odlično uzimala boile MKM firme, na voćnoj bazi, što se i pokazalo na ribama koje su bile u sakovima na čekanju za slikanje. Na udicama sam držao i 24mm boile, a 18mm smo pomalo hranili. Najbolja taktika je bila da na svakom drugom razvlačenju bacimo po 15-tak boila po štapu, kukuruza ni zrna. Kad smo ga prve večeri bacilli nismo imali ni udarac celu noć, možda je jeo prvo njega pa boile, ili su ga i liske koje su se muvale tuda po spotu pojele. Ovaj put smo ribu tražili i selili se, ali kad voda još više ugreje i riba se izmresti, ima je posvuda. To se pokazalo i prošlih godina, i blizu obale i na 30 i na 100 metara, gde god se malo nahrani naiđe jato, a i da se ne hrani isto može lako da naleti, dovoljno je nanizati par boila na PVA konac.

Ne treba se nervirati kad riba neće, jer posle dođe cug i nadoknadi nam sve dane provedene bez udarca. A provedene noći u divljini sa šakalima i drugim životinjkama su nezaboravne.

 

Autor teksta : Jovan Ivošević
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 38, Maj 2012

Ostavite komentar