Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

''Viljamovka''

Postavio Pedja Pašćan 15/11/2018 0 Komentara Ribolovački pribor i oprema,

Ha, ha... navukli ste se? Čak su i oni iz poslednjih redova skočili na noge lagane - „Može!“, „Meni dupla!“ E, pa nije to baš tako... Nije ovo priča o toj vrsti plemenitog pića (ko to reče „Zozovača“?), već o jednoj sasvim drugoj „kruški“ (tačnije „kruškici“).

U početku su uglavnom bile proizvod kućne radinosti (znate ono – „sam svoj majstor“), jer se većini „vobler-majstora“ činilo da je mnogo lakše napraviti vobler zdepastog, kruškolikog tela, nego tamo neki „minou“ ili „jointed“. A i mnogo je lakše naterati ga da dobro „radi“. Šta tu ima mnogo da se filozofira, odelješ lopticu, presečeš je na pola, uvališ žicu koja nosi troke, udeneš paktu, zalepiš, zamažeš, ofarbaš, prelakiraš, okačiš troke, pa udri...

Da li... Znam jednog koji je probao sam (sebi) da „odelje“ pa se... hmmmm... Nije to baš tako lako (upozorenje: ovo je delo profesionalaca- ne pokušavajte to sami kod kuće“). Sem ovih naših majstora za deljanje balze, u novije vreme se na repertoaru „renoviranih“ (Žuča Zemunac) firmi sve češće pronalaze sasvim upotrebljivi „patuljci“ (blago Snežani) od balze i plastike. Ruku na srce, ovo tepanje možda i nije najsrećnije odabrano (i „Big S“ i „Fat Rap“ su u osnovi „kruškice“, ali „karamanke“). Ali, da se vratimo na krušku (mada su neki sa nje davno pali)... Prvo što se u vama probudi kada je uzmete u ruke je blagi osmehi gotovo neverica da to čudo uopšte i može da ulovi ribu. A može... još kako. I to bukvalno svu (pa čak i onu koja nije izraziti predator, valjda je privuku lepe okice i trćava guza). U ostalom, ako se smuđ i štuka zaleću za nekim tamo narandžastim, roze, zelenim, red-hed i ostalim „ribicama-kreaturama“ moderne voblerindustrije (kakvih, normalno, u realnom ribljem svetu nema), zašto se ne bi navukle na ovog „drčnog“ malca (opet ga ja smanjujem). Njegovo okruglasto, zdepasto telo od plastike ili drveta (ja druge „fele“ ne vidoh, ako neko jeste neka javi, neću mu ništa), sa manjom ili većom paktom, vibrira gotovo izluđujuće (ma neću više da budem fin, meša k’o snajka na visokim štiklama kad žuri na sudar). Najčešće je to sitna, u č e s t a l a vibracija, koja može da pokrene ribu i iz najveće letargije. Široko čelo snažno razmiče vodu ispred sebe (gotovo da pravi talas koji ribama najavljuje njen dolazak), a za to vreme šiljati repić vrcka li vrcka i šalje „male signale“ pohotnim ribama... Jeste, ljubav je po nekad bolna... Treba biti ćorav i gluv (po neke od njih su opremljene „zvečkom“) pa ne zazviždati za ovakvom „prolaznicom“ (hoću reći treba imati feleričnu b o č n u liniju d a n e o s - etite njen prolazak). Gde ta prođe, tu riba (više) ne raste... A ima zainteresovanih, nije da nema... Sem klasične „mušterije“ bucova, na „kruškice“ sam do sada veoma uspešno lovio smuđeve i štuke (čak su uspevali da je stignu i pri brzom vođenju namenjenom bucku), zatim bandare, koji su ponekad bili svega 2-3cm duži od nje (večita tajna mi je bila da li su je jurili da je pojedu ili...). Par puta su mi sporije i dublje vođenu „kruškicu“ napadali somovi, ali su se ti „randesi“ relativno brzo završavali ispravljanjem ili pucanjem relativno malih i nejakih troka, ili jednostavnim spadanjem (somovska „četka“ je nezgodan teren za slabiju udicu). Razmišljam da na par većih kruškica montiram one Owner aždaje (3x ojačane), pa da vidim šta g. som na to ima da izjavi kad mi se noćom na krušku penje...

Iz redova mojih drugara „kruškoljubaca“ koji se malo češće motaju po Drini, Tari, Moravama i Mlavama (etc.) često dobijam „dojave“ da „kruškicu“ prosto obožavaju i pastrmke, mladice, klenovi, mrene... Doduše, borbe sa mladicom jako liče na one somovske vragolije - posle jakog udarca, nekoliko grubih „pumpanja“ i troke su zrele za đubre...

O ljubavi protfiša i „kruškice“ ne bih trošio reči. Priznaćete da mrena i prota i nisu baš neke grabljivice, ali kruškica na njih deluje potpuno očaravajuće.

A šta bi ste rekli da vam neko kaže (kao što su meni par puta argumentovano pokazali) da je na „bombicu“ moguće uloviti čak i deveriku pa i sko- balja? Mirne r i b e slabe n a „kruškovaču“? Zvuči blesavo, ali njih glava više ne boli. Počeću da se trzam kad č u j e m da je neko na „kruškicu“ klepio nekog peša ili kau- glera.

A , da... Prošle g o - dine, negde u avg u s t u , sam u prvi sumrak na nekom kamenjaru, uz samu obalu, dobio MANIĆA od tristotinak grama. Ne znam šta me je više zbunilo- izbor varke ili manić u leto.

Kuda ide ovaj svet? Vrhunac ludila su bila dva slučajna ulova u razmaku od petnaestak dana pre dve godine. Leto, (opet avgust) kasno popodne, Sunce tuče u sred čela (imaću bore kad omatorim)... Provlačim svog Alex Ritmo 5 pored neke gomile kamenja i čekam da vidim da li se kraj nje spakovao neki smuđ, ili, ne daj bože štuka (sajlica je višak delova, dakle ne treba mi). Tup udar i već u narednom trenutku „zver“ izvlači nekih desetak metara konca sa makine. Ti si štuka mog života (pevam, a ne znam, teši me da se gomile sličnih motaju po TV-u). Nema šanse da smuđ ovako zašprinta iz mesta. Samo da joj vidim „škljoce“ pa nek’ pregrize konac ako joj je drago. Da imam o čemu unucima da pričam... Posle nekih 5-6min natezanja gospođa počinje da popušta. Odi meni ‘vamo... Kad se tad nisam šlogirao (gledali ste „Maratonce“?). Izranja šaran od nekih 7kg žive vage. „Kruškica“ mu sela na grbinu i ne pušta. Meredov, normalno, nemam (pozdravio me Maler). Skidaj patike, skidaj čarape, zavrći nogavice pa u mutno Dunavo (voda nekih tridesetak centimetara preko bankine, tek da šarko ne može lepo da „pristane“ uz obalu). Već dobro zamoren, legao mi je na ruku bez stenjanja. Imaš sreće batice (sekice – nisam mu pod rep zaviriv’o), par snimaka pa natrag u vodu. Ja ipak nisam šarandžija.

Dve nedelje kasnije, isto mesto, ista varka, i s t a priča...

Sad već ništa nisam p e v a o nego sam odma’ počeo da se razgaćujem. Šteta što je onaj Ripli davno umro... Da li je to onaj isti? Nemam pojma, ali ako jeste onda verovatno doživi stres svaki put kad kraj njega prođe neki vobler. Nije bilo druge nego da drugare šarandžije odvalim od zezanja...

Džabe ga kuruzom ‘ranite, nego pod „Pančevac“ pa nakupujte one jeftine kineske voblere pa ga na’ranite... Na vobler „jede“ ko besan... Nije gladan, samo ga leđa svrbe... Dobro sad, ima „kruškica“ i nekih svojih mana (a ko ih nema?). Sem gore opisane (male i slabe troke) tu je još i loša „navika“ da se, zbog kratkog tela, grudna i repna troka često međusobno kače. Male i slabe troke je lako zameniti za broj većim i jačim (ne utiču na rad voblera), a ovo drugo jednostavno rešavam ili smanjenjem grudne troke ili njenim potpunim skidanjem. Na ovako malom, bucmastom vobleru, zadnja troka sasvim lepo odradi posao (ona grudna, sem što smeta, ponekad je korisna jer zna da dohvati ribu negde sa strane i dodatno je „učvrsti“ u uverenju da je vreme da izađe na obalu). Drugi, za mene teže rešiv problem je dubina zaranjanja ove „bombice“. Čak i sa velikom paktom ona se retko spušta ispod 2-2,5 m, a meni nekako naspelo da ganjam smuđa na dubinama preko 3-4m, pod samom bankinom (nemam drugih voblera nego rešio da „kruškujem“ smuđa divljaka...).

Ali, ako znate čoveka, koji zna čoveka, koji negde u Naisusu pravi one dobre „Antax“ voblere ( ja ih od milošte zovem „Antrax“ i jesu otrov za grabljivice), svim vašim mukama je kraj. Dobijete vobler nešto veći i teži od standardnog, sa malko većom paktom, koji prosto ore po dnu. A tek što leti, bože dragi...

Kad vas komšija na drugoj obali iznervira ‘ladno možete da ga strefite u čelenku (pazite samo da vam ne zapleni vobler). I onaj „pikavac“ regular bacim nekih 30-35m bez zaleta, a ovog „dopingovanog“ nabacim na Olimpijski rekord od pedesetak metara onako iz zezanja (bucov mi je naročito zahvalan na tome, jer nikad ne zna ko ga to opali na pola Dunava). Jednostavno zamislim da mi je na kopči „count-down“, odbrojim mu ko grogi bokseru pa zaroštiljam. Skakuće uredno po dnu, svaki kamen mi prijavi. Bup! Našao mi smuđa k’o pravi Irski seter. Moje je samo da ga dovučem do obale i „stavim na dlan“ (mislim smuđa...). Luda varka.

Na žalost, pre izvesnog vremena, poslednji iz „kolekcije“ je napipao dno. Moraću opet da zovem čoveka koji zna čoveka koji... Još jedna, ne mala opasnost, vreba ovog „mališu“ od štučjih zuba. Zbog kratkog, okruglog tela čak ga i sasvim male štuje (u narodu poznate kao „penkala“ i „gloce“) celog strpaju u usta (Alo! Voblera, brre !). Ako nemate zaštitu (na sajlu sam mislio), ode mali s njima u nepovrat. Relativno loše podnosi klasične, debele sajle, koje uglavnom montiramo na balerine i dubinjake, ali se zauzvrat sasvim lepo ponaša na raznim predvezima od monofila (0,35-0,40mm), hard monou (10-20lb) ili na tankim sajlama od titanijuma (il’ volframa, vrag bi ga znao). Ni kevlar mu nije mrzak (ali sam lično par puta mahao sa obale štuji što mi je maznula vobler sa kevlarskog predveza, pa ga izbegavam). Uopšte uzev odlično „radi“ na svim predvezima, a i štuka ne kapira zašto ne može da cvikuje taj končić koji joj se u zube zapleo. Idila...

Zato, ako imate dilemu (trilemu, kvadri...) kao i masa varaličara, na koji vobler kintu da potrošite (a kintu, gotovo svi, gotovo da i nemamo), a da vam on posluži za hvatanje, naravno zasigurno, svih mogućih riba sa naših voda, odlučite se za „kruškicu“, nećete pogrešiti... Jedan vobler a sve ga ribe vole. Mali, ali tehničar („Što mi je ovo od negde poznato...“, -„Ženo, ne mešaj mi se u pisanje!“).

Sve u svemu, „Viljamovka“ je zakon za ribu... Živeli!!

 

Autor teksta: Dejan Mučalica - Uča
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 32, Novembar 2011

Ostavite komentar