Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

Udice u tri ulice

Postavio sportski ribolov 10/06/2014 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Babuškari i skobaljaši, dve najbrojnije vojske pecaroške, strahovito se razlikuju po mentalnim sklopovima. Drinski plovkaroš ne pomišlja da lovi na tri štapa, jer i jedan jedva opslužuje. Pecanje samo jednim štapom kanalski plovkaroš smatra za čistu jeres. Ili zakonom dozvoljena tri (a i četvrti bi dobro doš’o), ili ništa.

Čudi se naš skobaljaš mom babuškaru: čemu tol’ke udice u vodi? Kad nađeš šta tvoja riba tog dana jede, dovoljan je i jedan štap. Sa skobaljem jeste tako. Ima skroman jelovnik koga je lako pretresti. Alga kladofora, hlebna pahulja, Pen Šajo. Gotovo. Za razliku od Travarovog isposnika, moja istočnjačka hedonistkinja diči se jelovnikom dostojnim Gargantue i oca mu Gargamela. Sve vrste glista, sve vrste testa, sve vrste larvi, sve vrste pužića i školjkica, sve vrste semenki i zrnevlja, presnog i kuvanog. Od egzota tu su mnogi insekti, golaćići (mali golaći, bre!), pileća crevca, mini-boile, itd.

Za razliku od babure, skobalja krasi ratnički jednostavan pristup gastronomiji, tipičan za ovo podneblje. Pod uslovom da je preobilno, dovoljno je samo jedno jelo. Danas se celog dana recimo jede mlada kladofora, što vispreni plovkaroš brzo otkrije. O nečem ovakvom babofil mož’ samo da sanja. Njegova ljubimica nadaleko je čuvena po izbirljivosti, tako tipičnoj za istočnjačku kuhinju baziranu na mnogo tangova ( jela) u malim porcijama. Nije neobično da dotična u toku prepodneva napravi 10-ak zaokreta u ishrani, što od plovkaroša traži konstantno prilagođavanje uz pomoć tri zakonom dozvoljene motkice... Na koje treba vezati po dve zakonom dozvoljene udice!

Tri agregatna stanja

Verovatno će mnogi nizijski plovkaroši dužeg staža ostati iznenađeni i uvređeni (Šojić) ovakvim bogohuljenjem. Zaboga, pa zna se da je jedna udica dovoljna. Možda i jeste, al’ ne danas, pred selektivnom iz’elicom kojoj stalno treba ugađati k’o da je trudna. Montaža sistema identična je onoj pri lovu „na travu”. Dve udice jedna ispod druge, na istom predvezu, međusobno udaljene ne više od četiri do pet centimetara. Najčešće se koriste identične. Ako na terenu ima zamarača (primeraka koje treba zamarati, op. pis.), nije zgoreg da donja bude za broj-dva veća. Boja po želji. Bajke o dekoru udice ovde ne piju vodu, jer jato od 20-30 prasića-pokilaša na uskom prostoru perajima toliko zamuti vodu da ni šartre 8-ica ne bi smetala! Uostalom, ribe ionako ne znaju šta je udica, što i nije tako loše. Sećaš se kultne „nije svejedno” reklame? E, ni ovde nije svejedno koja se dva mamca druže na istom predvezu. Ključni kriterijum za uparivanje je tvrdoća. Izbegavaj da na istom štapu imaš žilav mamac (kog jedva skidaš montercangliama) i nešto meko što riba može da skine prodornijim pogledom, jer pravovremena kontra ulazi u domen naučne fantastike. Evo podele koja bi trebala da olakša tvrdo-sa-tvrdim tj. meko-sa-mekim kombinatoriku.

Meki mamci: sve od hleba (ruža, korica, nokla), loš šećerac, prekuvano žito.

Tvrdi mamci: neke gliste (crna, lauferka), jedva skuvano žito i kukuruz, mini boila, veštaci (aromatisan stiropor, dipovan, itd).

Između ovih krajnosti je univerzalna, (n)i tvrda (n)i meka ekipa, koja se lepo sa svima slaže: neke gliste (crvena i đubretara), kvalitetni crvići, kuvana nokla...

Lično, ne bih da suviše naprežem preko pola veka star biokomjuter s kojim sam rođen. Stoga babure uvek nišanim jednim mekim, jednim tvrdim i jednim polu-tandemom, dok ne nađem trenutno dobitnu kombinaciju. Svakih pola sata menjam im mesta – sa štapa A na štap B, sa B na C – dok ne nađem i trenutno optimalnu distancu, onu kojom se kreće najbrojnija armija babušaka. Štapovi različitih dužina, čudno. Modernom klincu teško je da zamisli vreme bez specijalizovanih izdanja o ribolovu, bez ijedne TV emisije, bez škola ribolova, o kompforumima da i ne govorim. Učilo se od starijih, gledanjem i slušanjem. Većina starijih plovkari trima motkama istih dužina. Moglo im se. Iako je ovakav pristup pogrešan, nekada je lako punio čuvarke.

Vreme je da zavirimo pod vodu. Prateći karakteristične oblike reljefa (odseci, rtovi, platoi,...) dnom svake vode ribe utabaše mrežu nevidljivih saobraćajnica. Većina ovih „ulica” je manje-više paralelna sa obalom. Pre 30 godina ribe je bilo 20-ostruko više neg’ danas pa se isplatilo loviti u istom „bulevaru”, štapovima isti’ dužina, istim mamcem. Zahvaljujući nemoći nadležnih, lopovi degradiraše nekadašnje riblje bulevare u uli(či)ce kojima jedva da iko pliva. Cenim, šanse za ulov su veće uz udice u tri razne ulice.

Pravilno serviranje prihrane

„Čime loviš, tim i hrani”, stara pecaroška poslovica. Svi koji insistiraju na ruži kao naj-mamcu moraju da hrane raskvašenim hlebom. Rezultati neće izostati, ali će se kratki periodi izražene aktivnosti smenjivati sa dugim periodima žešćeg mrtvila. Isto čeka i fanatike koji svoju ljubimicu love strogo šećercem i jedino njim i ’rane. Ovakav manihejski uprošćen pristup očigledno ima ozbiljan nedostatak. Jasno je, gurmanka pravi tipične zaokrete u ishrani. Baš bi joj, posle onoliko ’leba, leglo nešto mesnato i debelo. Svako ko u najboljoj nameri ponese na vodu i crve i gliste i žito i šećerac, moraće po malo od toga u prihranu da turi. Zahvaljujući adekvatno šarenom „tepihu” na dnu koji se stalno obnavlja kao Penelopino tkanje. Problem su količine. Pri istom uzrastu baburnjača jede bar upola, ako ne i duplo više, od šarana ili deverike. Stoga obični, (ne)zaposleni vikend ribolovac ne misli na perverzije tipa ver-d-vaz, tigrov orašćić i slično. Globalno, kvantitet je odneo prevagu nad kvalitetom. Trebalo je naći nešto jeftino. Izbor je prirodno pao na žitarice i zrnevlje, koje nikad nije bilo prirodna hrana riblja. Da smo sve ove godine u vodu bacali kuvane bademe ili pržene lešnike, ribe bi se i na to navikle. Usput, za boilama ne bi bilo potrebe. Hmm, šta li bi šarani jeli!? E, sad, s obzirom na domaću gastro-tradiciju najbolje rešenje bio bi pasulj. Nekoliko dana trpam izabranu poziciju. Dan „D”. Stižem sat pre svitanja. Na površinu isplivavaju krivudavi đerdani karakterističnih mehurića. Teoretski potkovan početnik pita, je l’ to krmačice riljkaju dno. Jok, bre! Pasulj, da prostiš! Ako! Bar znamo da su tu. Polako, sve stižete na red...

Potemkinova sela

Prilično je teško krajem aprila pisati o plovkarenju, biti aktuelan i ne doći u koliziju sa zakonom. Lovostaji! Po prvi put ga je dobio i MOJ protfiš čime mi je iz ruku izbijen najjači prolećni adut. Zato u ovom broju Revira ceh mora da plati orijentalna dođoška sa sto imena. Zahvaljujući naknadno-pametnom autohtono-alohtonom zakonu konačno je stavljena van zak(l)ona. Za nju nema lovostaja, ni minimalne mere ni maksimalnog dnevnog ulova čime je (p)ostala važan socijalno-prehrambeni ventil. Udri, ne žali, frižidere puni, narode moj! Dok traje, uživaj. Pre samo 10 godina i sam bih stavio potpis na dokument pod naslovom „Agresor koga je nemoguće istrebiti, a da pritom ne strada i lokalno stanovništvo”. Više nisam tako siguran. Mnogi tereni koji su važili za neiscrpne majdane pokazuju zamor materijala. Ne samo što su se ulovi smanjili, smanjen je i prosečni apoen, ponegde upola, a ponegde duplo. Baburice „čet’ri u kilo” broje se u lepe. Ako se ovaj silazni trend nastavi, će bidne...

BOJ NE BIJE SVETLO ORUŽ(I)JE

Kako godine prolaze, ribe je kod nas sve manje, a članci o priboru potrebnom za iole uspešniji lov sve su komplikovaniji. Ovde za tim nema potrebe. S obzirom da se primerak od kilo i frtalj smatra za kapitalku, zatrebaće monofil ne deblji od 0,20 mm. Na ekstremno teškom terenu tipa Ðurica tolerišem dva’jspeticu. Tu su i udice 6-10, shodno mamcu tj. kalibru očekivanog plena. Ako nema cverglana, lovi se na (ilovačastom) dnu mada ni kamen nije loš. U suprotnom, podići mamce jedno pola metra. Uvek početi veglerima. Preporučljivo je imati rezervne sisteme sa fiksnim plovcima, za svaki štap ponaosob. Zamisli dan protkan finim vetrićem, babure i deverike što jedino ’oće mamac koji se sporo pomera po hranilištu. Ovo se najlakše postiže malim (1-1,5 g) fiksnim plovkom tanke antene. Struna namerno nije potopljena, pa je vetrić gura po površini sa sve plovčićem, a udica hipnotički sporo pretražuje trpezariju načičkanu alavušama. Vetrić pirka, plovčić zastaje. Iako ne zaranja, složi jednu kontricu, osvetničku.

Inače, najviše krupnih baburnjača stanuje i obeduje u bari-zalivu Ðurici, uz ušće kanala kajtasovskog. Četrdeset komada preko kilo za jedan dan? K’o dobar dan. Crna glista plus još jedna crna glista. Ne znam da l’ je uspeo, al’ pisac je ’teo da kaže sledeće: Ona se lovi na tri štapa različitih dužina, čime se sprečava da mamci leže u istoj „ulici”, il’ još gore – ne leže ni u jednoj! Umesto jedne vezuju se dve udice, na istom predvezu. Uvek se nude dva različita mamca. Mamci se uparuju po konzistenciji: tvrdi sa tvrdim, meki sa mekim (zbog pravovremenog kontriranja). Hrane se tri tačke, po dijagonali, a ne po paraleli. Prihrana mora da sadrži bar minimalnu količinu (3-5%) mamaca kojima se lovi... Baburu treba loviti, da se linjak i zlatni karaš masovno vrate, a onda, zna se!

Đorđe Veber

Ostavite komentar