Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

Teritorija

Postavio Pedja Pašćan 08/12/2017 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

U toku svoje poprilično duge varaličarske „karijere” često sam prisustvovao raspravama kolega (znate ono - sedimo u kafančetu, riba ne radi, a mi na široko „evociramo uspomene”), o tome da li grabljivice imaju „svoju” teritoriju. Te rasprave ponekad baš znaju da se zakuvaju a pobednika nema. Najveću vajdu od svega imaju kelneri... U takvim prilikama, „do poslednje kapi (svoje) krvi”, branim moje stanovište da sve grabljivice bez izuzetka, a posebno one „matorije” i krupnije, imaju svoju teritoriju koju ljubomorno čuvaju i brane...

Verovatno je veliki broj vas, drage kolege, do sada imao prilike da se uveri u tačnost (možda ne apsolutnu) ove moje tvrdnje. Pa, da krenemo redom...

Som, kao izraziti primer „teritorijalca” (osobina koju alasi obilato koriste), često na rečnom dnu pronađe neku rupu, udubljenje, panj, stub mosta ili neki sličan zaklon, u kome svije svoje „gnezdo”. Iz njega povremeno izlazi u lov kada ga glad na to natera. Pošto se dobro napapa, vraća se u svoj topli dom gde zaleže da na miru svari ulov. Tu je do sledećeg obroka! Ko uspe da „napipa” takvo mesto, uz malo sreće i upornosti, dočekaće trenutak da brka ponovo krene na ručak (doručak, večeru, užinu, branč...), a onda je pribor na ozbiljnim (slatkim) mukama.

Još jedan pripadnik TO (teritorijalne odbrane) je gospođa štuka. Ona je izraziti domaćin (ili domaćica, ko kako voli), i to pogotovo one krupnije jedinke. Slično somu, obožava rupe, potopljeno drveće, granje, ostrva trske ili trave kraj kojih strpljivo čeka da neoprezne ribice same nabasaju na njen prag. Kada se to desi, strelovito izleće iz svog zaklona, grabi plen i vraća se kući da natenane „gustira”. Par puta sam imao priliku da, u razmaku od svega nekoliko dana, ulovim štuku koja mi je prethodno odnela vobler ili šed koji sam junački okačio na konac bez predveza ili sajle jureći smuđa. U ustima sam nalazio svoje „provarene” varke, nagrižene jakim sokovima kojima tigrica vari svoj plen. Dve muve jednim udarcem štuka + vraćena varalica! Jedina nevolja je u tome što to mesto mogu slobodno da zaboravim narednih nedelju - dve dana (nekad kraće, nekad duže), dok ga ne zauzme neka nova „koleginica”. Još nešto, da ne zaboravim, kada na nekoj tako zgodnoj poziciji dobijemo krupnu štuku, možemo mirne duše da produžimo dalje, jer, pouzdano, u blizini sigurno nema njenih rođaka (pogotovu ne sitnijih od nje). Kod štuke nema puno svađe oko stana - ona odmah napadne i proguta podstanara ako je ovaj i „za jotu” sitniji od nje. Pre par nedelja sam u štuji od 60-ak cm prona- šao njenu polusvarenu rođaku od 30-akcm. Grešnica nije platila kiriju za septembar...

Eee, sad oko smuđa ima najviše nedoumica i rasprava. Svi me uveravaju da gospodin grof, kao uostalom i svi pripadnici džet-seta, nema svoju stalnu bazu, nego luta od hotela do hotela. Kažu: „Lutalica, migraciona riba koja se ne zadržava dugo na jednom mestu, nego putuje u potrazi za jatima kauglera i druge sitne ribe”. Usput, jedna od velikih zabluda je da smuđ voli sitne zalogaje. Šminker voli kanapeje i sitne slavske kola- čiće. Greška sinko... Pre dve zime sam iz pupe jednog lepog petokilaša izvukao dve kesege veličine dlana, a napao mi tvister. Da zasladi frajer... Tačno je doduše, da on leti, kada voda opadne i ugreje se, pobegne dalje od obale u potazi za malo svežine, bržeg protoka i više kiseonika, ali to su ipak, za njega, „vremenske nepogode”. Gotovo sam siguran da u normalnim uslovima krupniji baroni rado zaposedaju neku gomilu kamenja, ulegnuće ispod nekog peščanog spruda, ili slič- no somu, neki stub mosta, i ispred vrata okače tablu „Reserved”. Nasele se oni tako (makar i privremeno), pogotovu ako se tom štraftom šetaju jata bele ribe, pa par puta u toku dana prošetaju da nešto zameze. Apartman sa bazenom, a u blizini restoran brze hrane - otmeno, nema šta. Na terenima na kojim pecam, postoje dve - tri takve smuđaroške tačke koje uredno obilazim i ispoštujem (što bi rekli ovi današnji klinci). Već je postala doskočica na moj račun, da kad smuđ slabo (ili nikako) radi, kažem prijateljima koji su tog trenutka sa mnom na vodi: „Idem sad da tresnem jednog u pidžami...” U početku su se smejali i gledali blagonaklono kao majka zaluđenog sina, ali kada bih se vraćao sa podebljim smukijem u rukama, nastajao bi tajac... Sada se više ne zezaju na konto moje ludosti, ne komentarišu, nego lepo krenu za mnom, da se usput ogrebu za nekog „staklenca” (šta, nikad niste igrali klikere u fulje?). Naime, pronašao sam nekoliko pozicija gde se na relativno ravnom dnu, izdižu gomile krupnog kamenja, koje kao da je neko namerno tu naslagao. Kad nigde neće - tu jede. VIP menza... Nažalost, tu je uvek samo jedan (jako retko dva), pa kad on „popije varku” valja sačekati dan - dva (nekada i duže) da se doseli novo plemstvo (lepa srpska reč - skorojevići). I još jedan, možda vrlo važan detalj. Više puta mi se dešavalo da ga na prvi ugriz promašim, da bih ga u narednih par bacanja zakucao. Ostao naivko na istom mestu da čeka kelnera sa desertom... Međutim, ukoliko se to ipak ne desi, jednostavno odmorim mesto sat - dva i vratim se. Tu je! Čeka me lola da idemo kući (ovoga puta mojoj). Znači, smuđ se uvek vraća na mesto zločina, ali i ja...

Na kraju, ne manje važan, njegovo veličanstvo (ili kako ga mi u društvu od milošte zovemo Terorista ili Kabadahija) - bucov. Jako nepredvidiv gospodin koji na veoma bučan način odaje svoje prisustvo. Pravi egzibicionista. Majstor pometnje. Njega bije glas da lovi u jatu, da je stalno u pokretu u potrazi za jatima siće, pa da samim tim nema svoju teritoriju. Da li? Možda to važi za one sitnije pripravnike (pod njima podrazumevam jedinke ispod kilograma), ali sam više puta bio u prilici da iz prikrajka posmatram glavonje (od 3-4 kg) kako se danima muvaju oko pozicije koja im je omogućavala da iz dubine od par metara naglo jurnu ka plićaku i naprave pravi rusvaj među zbunjenim kauglerima. Oni, siroti, brčkaju se u plićaku i ne sanjaju šta im se sprema. Bum! 11. Septembar! Terorista u akciji. Da proverim ispravnost zapažanja, bacao sam na tim pozicijama (čak i bez raubovanja) upravo tako - bacim u dubinu, i vodim glavinjaru ne previše brzo, vobler, brzo trza, pilker prema plićaku... Pogađate - Bin Laden je pao. Na sprudu bi zavladao mir (bar nekoliko dana, dok njegovo mesto ne zauzme sledeći po činu).

Ako baš i nisam uspeo da vas ubedim u ispravnost mojih tvrdnji i stavova, slobodno probajte. Snimite par izglednih pozicija (iskoristite ove dane dok su vode još relativno niske), ispipkajte ih podrobno varalicama i proverite moju priču. S vremena na vreme im se vraćajte i prijatno ćete se iznenaditi. Dobar, luksuzan stan je uvek na ceni i svi jedva čekaju da se „uvale”... Otkrijte pre zahlađenja i porasta vode potencijalno dobra mesta i „riblje apartmane”, a onda sačekajte da voda nadođe, a hoće. Lagano krenite u naplatu kirije - zaslužili ste. Šta da vam kažem, sem Bistro vam bilo (ma koliko se neki trudili da nam zamute) i vidimo se na vodi...

 

Autor teksta: Dejan Mučalica
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 20, novembar 2010.

Ostavite komentar