Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Saveti za uhvati i pusti - pristup ribolovu
Saveti za uhvati i pusti - pristup ribolovu
21/03/2019 0

Pecati na crviće je jednostavno
Pecati na crviće je jednostavno
21/03/2019 0

Vunica
Vunica
21/03/2019 0

Februar je mesec u znaku mačora
Februar je mesec u znaku mačora
21/03/2019 0

Nekad i sad
Nekad i sad
20/03/2019 0

Poslednji komentari
Tehnike lova mušicom
Ivan Korhner

51. međunarodni sajam lova i ribolova
Zoltan

Čuvanje mamaca
Aleksandar

Tehnike lova mušicom
Mesudin Sarajlic - Sudo

Divlja i divna banatska reka Karaš
Rolefishing

Prihranjivanje grabljivice

Postavio Radovan Stanic 10/12/2018 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Da je ovakav naslov stavio neki šarandžija ili pasionirani plovkaroš, pa ‘ajde... ali zakleti varaličar? Jeste, izgleda blesavo, ali „pali“... Još pre mnogo, mnogo godina, kada sam imao vremena da mozak trošim na neke „sporedne“ stvari, a ne kao danas, na rešavanje svetske ekonomske krize, situacije na Kosovu, projektovanom rastu proizvodnje u uskoj vezi sa predviđenom inflacijom od 6,9% na godišnjem nivou (koja je još u užoj vezi sa cenom paprike „ajvaruše“ na beogradskim pijacama), na pamet mi je pala (nije bolelo, keve mi) „genijalna“ ideja. Kad već gore pomenuti „ciprinidoljubi“ uspevaju da primame, i na određenom mestu zadrže svoje „ljubimce“ (šarana, babušku, belu ribu...), zašto to isto ne bi moglo da se izvede sa njihovim grabljivim rođacima...

Za soma se već odavno zna da se u globalu ponaša kao jedno sasvim lepo vaspitano Sremsko prase, i da redom guta sve što mu dođe u domet brkova, pa samim tim i mrtve ribe, njihove poluraspadnute delove i iznutrice koje ribari bacaju u vodu. Smuđ, opet, ima lep običaj da nasrće na repiće kauglera, čitave „zgažene“ kedere, i naravno, prosto obožava razne „filete“ (sem onih iz „Maxija“, koji potiču od onog „smrdljivog“ vijetnamskog soma iz delte Mekonga – „Pangasiusa“). A šta je, moliću fino „filet“, nego parče mrtve ribe (samo što ovako lepše i otmenije zvuči)? Jedinu nepoznanicu predstavljala je štuka, za koju smo mi, tada neuki, smatrali da se isključivo zaleće na krupne, živahne kedere, a da „najbolje obožava“ modele iz serije „Bodorka“ i „Crvenperka“, a tek u krajnjoj nuždi pristaje na tip „Babuška“. Onda mi je jednog dana do ruku (tj. do video rekordera) stigla VHS kaseta (Bože, šta to beše?) iz tadašnje SR Nemačke (DDR se u to doba bavio uglavnom proizvodnjom „Wartburga“ i „Trabanta“ - to su ona čuda što dreče, dime, smrde k’o sam vrag, a opet idu), koja je u mom tadašnjem društvu sa pecanja izazvala pravu malu revoluciju... Dakle, neki žuti Fric (ili Hans, nije bitno) na trokraku kači MRTVU bodorku veličine dlana i zabacuje „balerinu“ (bolje reći malo robusniji vegler) u neko jezero. Pa mu ni to ne beše dovoljno, nego pred našim razrogačenim očima na drugu „balerinu“ obesi poveliki komad tek odleđene SKUŠE, pa i njega frljnu u jezero...

U zamračenoj sobi (k’o na tajnom partijskom sastanku) se čulo samo krckanje semenki („Čips“ je još uvek bio u domenu SF-a) i tiho srkutanje piva... Nema druge, ili je ovaj „Übermensh“ totalno odlepio, ili misli da po toj bari krstari neka barakuda željna ribljeg otpada. Barakuda? Pa da to slučajno nije neka rođaka s mora ove naše slatkovodne štuje ? Može biti, al’ ne mora da znači... Izgleda da jeste, jer u kratkom roku (valjda je režija izbacila „prazan hod“ između dva udarca, k’o kad gledate snimak fudbalske utakmice sa Ostrva, golovi padaju jedan za drugim), „Herr“ vadi dve lepe „tete“ od po 5-6 kila. Znači, bato, štuja nije gadljiva na „mrtvo meso“... Vredi pripamtiti... Usput, mala digresija (sa tribina se čuje : „Daj, ne tupi !“)… Pre priličnog broja godina (sve što je lepo, bilo je – davno), Tamiš kod Tomaševca... Nas trojica razbacali „balerine“, a između njih „solimo“ varalicama. Od štuke ni traga ni glasa. Za to vreme, nekih stotinak metara dalje, neki lokalni omladinac očas posla naklepa nekih 5-6 sasvim pristojnih štuka. Pođoh lagano ka njemu da pazarim foru (kao ono – bacam nezainteresovano varalicu, a usput snimam šta im to klinja radi kad tako izleću na obalu – jedan od vidova ribolovačke špijunaže). „’Oće li to mali ?“ „Hoće čiko. Na kedera ?“ (još jedno pravilo špijunaže – malo pričaj više gledaj, jer taj koji ti priča verovatno te laže, jer je provalio da si špijun – Bond, James Bond). „Ne čiko, na ČVARAK“ (?!) Već sam pomišljao da mu uvrnem uvo zbog nepoštovanja NJKV (Njenog Kraljevskog Veličanstva – u ovom slučaju ipak mog), kad mi pogled pade na vatricu kraj koje se na p a r štapića čvarila prava domaća slanina (tip „sapunjara“). Na moje oči klinja okači na jedan štap taj čvarak i zabaci ga uz samu trsku, a drugi čvarak ponudi meni (usput je i sam smotao onaj treći). Nisam stigao ni da ga sažvaćem do kraja, a „balerina“ nestade pod vodom... Štuka od oko 1,5kg mi se kezi sa sve onim čvarkom među zubima (i sad ne znam da l’ ova fora pali samo kod vojvođanskih štuka ili je primenjiva na širi region EU). Vraćam se društvu i na njihove ljubopitive poglede promrsim: „Pakuj štapove, moramo prvo u ‘svinjokolj’ pa tek onda na pecanje“... Što onomad reče drug Tito (u šali): „Ništa nas ne sme iznenaditi, pa ni štuka na čvarak“. Kada su mi se svi ti utisci jednog dana lepo „slegli“ (a nije mi trebalo više od 10-20 godina), reših da probam da malko na’ranim mesta na kojima pecam štuku i smuđa (som je dobrodošao, ako nema preča posla). Ali (slično kao i sa „međutim“ uvek ima i neko „ali“), sem gomile rakova, koji su mi uporno mrcvarili i kidali kedere, ništa drugo nisam uspeo da „primamim“. Očekivano, jer kad u vodu baciš gomilu ribljih iznutrica, glava i smrdljivih, zgnječenih kedera, šta drugo možeš i da očekuješ nego da ti se na „gozbu“ dovuku svi rakovi iz okoline? Probao sam da problem rešim odizanjem kedera od dna, ali je to dalo samo polovične rezultate – rakovi su se manuli „ćorava posla“, ali se štuke i smuđevi i nisu baš nešto pretrgli od navaljivanja. Jedino se, nešto češće, javljao som na tim „hranjenim“ mestima (šta ćeš lepše – pica podloga od ribljeg mesa, a odozgo škampi - Mamma Mia, que bella pizza!!!). Batalim dubinjake, nego varaličarac u ruke junačke... 

Rak je, ipak, „sporovozno“ rečno stvorenje, ako mi stigne varku – nek‘ mu je ‘alal! Rezultat (u moju korist) se drastično popravio. Sada sam već bio gotovo sasvim siguran da „hranjenje“ mesta za štuku i smuđa i nije baš sasvim blesav i uzludan posao. Vremenom sam samo, kroz eksperimente, samo poboljšao metode hranjenja. Osim onog najjednostavnijeg načina (u vodu pobacaj iznutrice, glave, delove riba, zgnječenu sitniju ribu), probao sam još par fora. Tu istu masu dobro izmuljam i i ispresujem u nekoj kanti, dodam nešto krupnije riblje krljušti (strašan svetlosni efekat riblje krljušti koja svetluca po dnu i lagano se diže nošena rečnim tokom i otiče praveći svetlosnu reklamu za novi „supermarket“ u vašem komšiluku) i na kraju, ali veoma bitno, nešto starog raskvašenog hleba i najjeftinije dubinske hrane za belu ribu. Formiraš nešto veće kugle, uvališ im po oblutak i pobacaš u vodu. Sem „mirišljavog“ (da ne kažem „smrdljivog“) efekta ribljeg „leša“, ova masa oko sebe sakuplja i žive, tako reći raspomamljenekederčiće i drugu krupniju i sitniju belu ribu, a za njima, normalno, stižu i „najdraži gosti“ – smuđevi i štuke. Ako ne želite da vam se u reonu motaju živi mamci koji bi mogli da odvrate pažnju dotičnih gostiju od vaše ponude („Šed tvister na Dorćolski način“), umesto hleba i dubinske hrane koristite najobičniju srpsku (svetu) zemlju, da ne kažem blato (O.K. može i „krtičnjak”, kao što to rade takmičari, ali mi ipak niko nije pokazao sertifikat da je neka krtica imala posla sa tom gomilom blata). Ona će sasvim lepo vezati onu riblju „paštetu“, spustiti je do dna i lagano otpuštati miris i komadiće da ih voda ponese, i tako napraviti miršljavi trag daleko nizvodno, po kome će grabljivice doći u goste. To vam je kao ono kad se u prolazu okrenete za onom dugonogom komšinicom, koja se na sabajle nafajtala „Opijumom“ i prošla kraj vas – nema pomoći, noge same krenu). Princip je jednostavan – odaberete par mesta (nemojte biti „alavi“ pa hraniti više od dva-tri mesta, smorićete se od „rada“ i trebaće vam gomile „hrane“, a razvućićete potencijalne goste na preveliku teritoriju), pobacate „prihranu“, operete ruke (da vam se u toku pecanja život ne smuči), sačekate malo da hrana „proradi“ pa varka u vodu. Kad obiđete reon, mala pauza pa ponovo iz početka. 

Hranu ne bacajte predaleko od obale (duže će se održati, a i cilj je grabljivice privući uz obalu, a ne hraniti ih na pola vode), a hranjena mesta ne razvlačite previše (između njih treba da bude po 10-15m, tako da sa tri pozicije pokrijete nekih 50-tak metara obale – sasvim dovoljno za gladnu „klijentelu“). Na stajaćim vodama je još lakše, jer manje količine pobacate u krug nekih 10 metara u prečniku i sa dva-tri mesta pokrijete lepu površinu stajaćice. I... da, da ne zaboravim... Za one koji vole da „muvaju“ (smuđa i štuku – da ne bude zabune), poslednji je čas za spremanje „zimnice“ („Ne ženo ta zimnica, ima vremena za nju. Ne kiseli kupus, nego usoljeni kederi potrpani u kesice pa u zamrzivač...“). Ako vas žena zbog toga ne ubije (ili vam ne polomi „motke“), imaćete sasvim dobre šanse da se ove zime lepo napecate kad voda zahladni a keder se negde skemba. Šarandžije polako prestaju da hrane svoja mesta, nastupa vreme za „riblju paštetu“... Bistro vam bilo i vidimo se na vodi (nećemo se rukovati, iz razumljivih razloga – mahanje je sasvim dovoljno)...

 

Autor teksta: Dejan Mučalica - Uča
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 33, Decembar 2011

Ostavite komentar