Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).

Predatori i graditelji

Postavio Pedja Pašćan 01/03/2018 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Nekoliko gotovo prolećnih dana između dva izuzetno hladna talasa u januaru, verovatno su svakog iskrenog „frika“ izmamili na reku. Čim me je Srđan nazvao i predložio da izađemo na Tamiš i čamcem obiđemo „parohiju“, bez reči sam pokupio opremu i nacrtao se istog trenutka ispred njegove kuće, spreman za akciju. Krenuli smo od opovačke brane uzvodno, s namerom da isprobamo nekoliko mesta do Barande, ali bez ikakvih velikih očekivanja. Primarni cilj je bio da nahranimo duše pre nego što najavljeni hladni dani ledom okuju reku.

Srđanov sonar je na nekoliko dubljih mesta jasno pokazao da ribe ima na dnu, pa smo se negde na pola puta ukotvili i opušteno krenuli u zabacivanje. Međutim, ni posle nekoliko promena mesta i bezbrojnih pokušaja, uspeha nismo imali. Srđanu sam poželeo sreću a ja sam odlučio da se iskrcam na obalu i malo prošpartam okolinom, u nadi da ću snimiti neku dobru fotografi ju. Na krošnjama uz obalu vrvelo je od kormorana i sivih čaplji, dok su rekom plivale gluvare, ali šumarci su me prosto izazivali, a i predstavljali su dobro sklonište u odnosu na vodu. Dogovor je bio da me Srđan „cimne“ mobilnim ako se šta zakači kako bih ovekovečio trenutak a naš prijatelj Grga dobio januarsku reportažu. Ipak, kao što najčešće biva, planirana priča se pretvorila u nešto sasvim drugo.

Mačkov vir je okuka tačno na granici između opovačkog i baranđanskog atara, velike dubine i mesto gde se Tamiš u periodu visokog vodostaja redovno izliva. Levu stranu (na kojoj sam se nalazio) čini podlokana, strma obala, gde se često gnezde i love vodomari, pa sam na to posebno obratio pažnju. U jednom trenutku, samo krajičkom oka video sam kako je nešto tamno-duguljasto pljusnulo na sredini reke. Zbunjeno sam gledao u tom pravcu a sve se istovetno ponovilo. Ni ovog puta nisam bio siguran o kakvoj se životinji radi. Sada već pomalo iznerviran, spremio sam foto aparat i čekao trenutak novog izranjanja. Otvorio sam blendu i skratio vreme ekspozicije a teleobjektiv usmerio na hipotetič- ko mesto gde bi se „životinjka“ možda pojavila. Ne znam koliko je prošlo ali ja sam sve vreme čučao sklupčan, gotovo ne dišući, čekajući trenutak obračuna kao neki revolveraš sa Divljeg zapada. A onda, prvo je izronila njuškica, zatim cela glava na koju se nastavilo izduženo telo tamne dlake – vidra.

Nakon nekoliko trenutaka, na moje veliko iznenađenje izronila je i druga. Mirno plivajući izašle su na suvo, u zabran koji se formirao od palih grana, blata i plastičnih fl aša koje je nanela matica reke. Fotografi ja, kao stvorena za reklamu ekološke kampanje. Vidra je izvanredan indikator biološke čistoće reke pa ovakav prizor može biti vrlo poučan i istovremeno opominjati kakvim putem idemo. Pucao sam snimak za snimkom očekujući da će me svakog trenutka opaziti i nestati ali vidre su i dalje bile tu. Samo su nezainteresovano pogledale u mom pravcu i nastavile svoj posao. To me je još više začudilo, jer je u pitanju oprezna, noć- na životinja koja ne trpi prisustvo čoveka. Tek kada sam se potpuno približio obali, bez ikakvog zaklona, sasvim mirno ušle su u vodu i otplivale uzvodno iza okuke. Foto sešn je bio gotov.

Vidre na Tamišu nisu retkost. Ribari su mi često pričali o takvim susretima ali moja viđenja sa njima su se uvek svodila na uginule primerke koji bi nesrećno završili u alaskim vrškama. Posmatrao sam ih na obližnjem ribnjaku ali to nije to. Zbog toga mi je ovaj susret na Tamišu, kao čoveku koji voli prirodu, pričinio veliko zadovoljstvo.

Vidra Lutra lutra pripada redu kuna i jedna je od tri vrste sisara u našoj zemlji čije je primarno stanište pored čvrstog tla i voda. Stanovnik je obala reka, jezera, ritova i bara. Telo joj je dugačko, valjkastog oblika sa kratkim i jakim nogama. Između prstiju ima plovne kožice a nokti su joj jaki i pogodni za kopanje rupe u koju smešta jazbinu. Dlaka je crvenkastomrka, osim po grudima i grlu gde je svetla. Glava joj je više spljoštena i zatubasta, ima 36 vrlo oštrih zuba, zbog čega joj je ujed snažan i opasan. Dužina tela iznosi 1,8m, od čega na rep otpada 40 centimetara. Sam rep ima oblik spljoštenog vretena i služi za plivanje i brze pokrete u vodi. Dostiže težinu do 15 kilograma. Ulaz u vidrinu jazbinu je uvek pod vodom. Obično prespava dan i lovi noću, ali nije retkost videti je i po danu. Primarna hrana joj je riba, ali kada je gladna jede i rakove, žabe, jaja i vodene ptice. Prilikom zaranjanja automatski joj se zatvaraju ušni i nosni otvori, a masnoća na dugim i resatim dlakama čini krzno vodonepropustivim, tako da joj koža nikad nije mokra. Zanimljivo je da za vreme sunčanih dana vidra ima običaj da izlazi na sunčanje kada zaspi tvrdim snom, pa joj se uz malo opreznosti može vrlo blizu prići. Vešt plivač i ronilac, vidra ribu proganja spretno i uporno, zbog čega se i u narodnoj tradiciji za čoveka koji u životu vešto izbegava prepreke kaže da je kao vidra.

Pored vidre na našim vodama mogu se videti još dva sisara ali ovog puta iz reda glodara. Najbrojniji je vizamski pacov Ondatra zibethicus ili samo ondatra što na jeziku Algonkin indijanaca znači „zlatna životinjica“. Ondatra potiče sa jezera i močvara Severne Amerike (između SAD i Kanade). U Evropu, tačnije Češku, uveženo je nekoliko jedinki 1905. godine. Ovi primerci su bili zatvoreni u jednom ribnjaku odakle su kasnije pobegli i tokom veka se raširili i razmnožili po celoj Evropi. Dugačak je oko 55 centimetara, od čega 25 centimetara otpada na rep, koji je bez dlaka i pokriven sitnim ljuskama. Ima veoma lepu sjajnu crvenkastu dlaku, i to naročito zimi. Ulaz u jazbinu je pod vodom ali na obali pravi otvore za ventilaciju koje kamufl ira rogozom i trskom. Hrani se vodenim biljem. Jede izdanke trske, korenje i voće, mada će u nedostatku biljne hrane jesti i puževe, žabe, ribice i jaja. Za zimu priprema spremišta hrane koje će koristiti mesecima.

 

 

Na kraju treća, i možda najpoznatija vrsta, ali vrsta koja će mnoge iznenaditi samim podatkom da je uopšte ima u ovom delu sveta. U pitanju je evropski dabar Castor fi ber, najveći glodar severne hemisfere. Mnogi ne znaju da je dabar naša autohtona vrsta koja je zbog prekomernog izlovljavanja konačno i potpuno istrebljena. Tokom 19. veka još uvek je bio relativno čest oko Dunava, Save i Morave, da bi poslednji primerak bio odstreljen početkom 20. veka. O prisustvu dabra na Balkanu svedoče nam brojni paleontološki tragovi i geografski toponimi, a najpoznatija je svakako dabarska oblast čije se ime nalazi i u tituli dabro–bosanskog episkopa. U okviru projekta „Reintrodukcija dabra u Srbiju“ 2004/2005. godine u Specijalni rezervat prirode „Zasavica“ pušteno je 20 dabrova pristiglih iz Bavarske. U Zasavici danas egzistira oko 100 jedinki (15 porodica) a na osnovu odstreljenih primeraka (nažalost) u Potisju možemo pretpostaviti da je zasavički dabar započeo migracije i širenje svog areala u našoj zemlji. Dabar je neimar čije umeće nema pandana u životinjskom svetu. Par dabrova se nastanjuje u pošumljenoj dolini i ako nema jezera gde bi sagradili svoje ostrvo–tvrđavu, jednostavno pregrade potok ili rečicu i naprave sopstveno veštačko jezero. Za izgradnju brane koriste uglavnom mladice drveća, ali svojim očnjacima oštrim kao žilet lako pregrizu i stablo čiji je obim pola metra. Oborena debla spuštaju kanalima koje su takođe prokopali u tu svrhu. Na dnu potoka postavljaju kočiće između kojih gomilaju debla i olistalo granje, pa zatim pritiskaju kamenjem, da bi konačno sve ojačali blatom. Brane mogu biti duge i preko 30 metara, a ponekad visine i do tri metra. Na kraju sagrade kupolastu tvrđavu od blata, trske, granja i kamenja, čiji je ulaz pod vodom.

 

Autor teksta:  Čeda Vučković
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 24, Mart 2011

Ostavite komentar