Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).

Pecanje šarana na marsu

Postavio sportski ribolov 24/03/2017 0 Komentara Destinacije / Vode,

Za mene, pecanje šarana podrazumeva mnogo stvari. Naravno da volim da pecam velike ribe, ali ono što je primarno je svakako avantura. Obožavam isprobavanje novih voda, pogotovo onih u dalekim zemljama, što mi omogućava doživljaje novih kultura...

Čim postanem otac, mnoge želje i snovi će biti stavljene na listu čekanja, pošto je dete samo jednom malo, a ja ću se truditi da provodim što više vremena sa njim. Za putovanja će biti vremena kasnije, kada ono odraste.

 

Ali, kada sam dobio dojavu od mog prijatelja iz Belgije, Alijn Danan-a da u Maroku ima sjajnih primeraka ribe, nisam mogao da propustim. Alijn je kontaktirao sa Mark Verganwen-om, koji je pecao ribu na velikom reviru Bin el Onidane na planinama Atlas. Slike koje je Mark poslao su bile zapanjujuće. 2000-te sam Alijn-a upoznao sa Martinom Davidsonom iz African Gold-a i mislim da se on hteo odužiti, što je veoma ljubazno od njega. On je naravno prvo planirao put za sebe, pre nego što je mene ubacio u kontakt sa Markom, a kad se on vraćao ja sam bio u završnoj fazi priprema za posetu Maroku od strane pecaroša iz Ujedinjenog Kraljevstva. Znajući dobro da Steve Briggs obožava ovakve avanture koliko i ja, on je bio prva osoba koju sam kontaktirao. Kao što sam i očekivao, bio je oduševljen idejom. Veoma mali broj pecaroša je pecao tamo, osim šačice Belgijanaca i Holanđana, i obojica smo bili oduševljeni idejom da ćemo biti prvi Britanci koji će tamo pecati šarane. Put je bio uknjižen za početak oktobra 2006., i to je bio veoma kratak put. Zbog porodičnih obaveza i posla mogao sam da izdvojim svega pet dana na jezeru plus jednu noć za putovanje. Takođe, smo se dogovorili da odemo do Austrije u povratku da posetimo Kurt Grabmayer-a, što je značilo da je luda nedelja pred nama. Ja sam sređivao pitanja vezana za Maroko, dok se Steve bacio na rad oko stvari koje ostaju u Britaniji.

 

Putovanje

Leteli smo sa aerodroma Gatwick. Dogovorili smo se da tamo ostavimo kola. Osećali smo se kao deca pred Božić. Na pameti su nam bile razne slike i maštanja o Maroku. Nijedan od nas dvojice nije bio ranije tamo i bili smo toliko uzbuđeni da nas je stjuardesa konstantno opominjala zbog pričanja za vreme bezbedonosne demonstracije.

 

Za četiri sata smo sleteli na aerodrom u Marakašu gde sam se dogovorio da se nađem sa Markom. Aerodrom je odisao živošću i bio je sigurno najhaotičniji na kojem sam ikada bio. Bilo je mnogo ljudi obučenih u tradicionalnu nošnju, a glasna arapska muzika se čula odasvud. Nijedan od ovih ljudi nije izgledao kao Mark, ali sam nedugo zatim krajičkom oka iza ugla ugledao čoveka sa tablicom na kojoj je pisalo – Mr Simon & Mr Steve. Ovaj momak mora da je naš čovek, pomislio sam i predstavio se. On je, ispostavilo se, zaposlen kod Marka i on ga je poslao po nas, pošto je bio zauzet sređivanjem stvari na jezeru oko našeg dolaska. Momak nas je odveo do taxi stajališta, gde je ostavio naše torbe u auto koji nas je čekao.

 

Pre puta mi je Mark rekao da do jezera ne treba više od tri sata vožnje autom. Krenuli smo spiralnim putem po planini, a iza automobila se dizao oblak prašine, dok smo se mi pitali hoćemo li stići da postavimo opremu pred noćno pecanje. Put je krivudao po planini i nama je izgledalo kao da putujemo večno... Vozili smo se u krug i u krug i razmišljali o nedostatku zaštitnih ograda dok smo gledali u ponor i divili se predivnom krajoliku. Od nekih prizora je zastajao dah.

 

Konačno stižemo na vrh planine i već prvi pogled na jezero nam oduzima dah. Iako ekstremno čist, zbog visine je vazduh izuzetno redak. Najlepše mesto na kojem sam pecao šarane! Planine su posvuda okolo. Boja vode je čisto plava, a reljef podseća na onaj sa Marsa! Nikad nisam naslućivao da ću na ovakvom mestu pecati šarane. Ipak, razočarala nas je pomisao da iako smo ga ugledali, još nismo stigli. Još vožnje je pred nama. Sigurno ćemo propustiti priliku za noćno pecanje. Ako smo nešto naučili na ovakvim putovanjima to je da lokalno stanovništvo razmišlja drugačije nego mi. I Briggsy i ja smo ludo strastveni pecaroši i svaka minuta pričanja je minuta oduzeta od pecanja. Momak nas je obavestio da moramo napraviti još jednu pauzu pre jezera da napunimo rezervoar, a i da on mora da ode do kafane da se vidi sa nekim. Znali smo da smo blizu naše destinacije, jer su putokazi bili pred kafanom.

 

Kada smo napustili bar već nas je uhvatio sumrak i kada smo posle sat vremena stigli u kamp, više se nije video prst pred okom. Mark nas je odveo do našeg mesta i momentalno pozvao svoje ljude da nam pripreme obrok. On ima trojicu četvoricu momaka na raspologanju i ubrzo smo obedovali veoma ukusan marokanski obrok. Jeli smo Tajine, tradicionalno jelo od mesa i povrća. Ostatak večeri smo proveli pijući i diskutujući o jezeru, a onda smo otišli na spavanje, spremni da ujutro izvršimo desant na jezero.

 

Početak pecanja...

Jutro je došlo u vremenu ne dužem od treptaja oka. Nedugo zatim, sunce je probijalo kroz naša vrata. Obojica smo žudeli za pecanjem. Slistili smo marokanski doručak i ubrzo zatim nam je Mark objašnjavao oblik jezera. Išli smo goredole po obali kampa pre nego što smo isplovili čamcem punim opreme u pravcu jednog ostrva. Okolina je prosto zapanjujuća. Gde god da pogledate su planine sa mestimičnim drvećem, žbunjem i rastinjem. Izgledalo je kao da nigde nema nikoga. Beživotno i mirno, na neki čudan način. Osim Marka, njegovog drugara Gunther-a i njihove ekipe nije bilo nigde nikoga. Nekolicina Holanđana se najavila da dolazi predveče, te smo imali slobodan izbor mesta za pecanje. I Steve i ja smo hteli da odemo podosta daleko od kampa. Mark i njegov tim su nam donosili hranu, te smo morali biti relativno blizu, jer je hrana morala da se donosi svakog dana. Jezero je ogromno i nismo hteli da se previše oslanjamo na druge ljude, jer smo znali da uvek postoji mogućnost da se greškom zaboravi na naše prisustvo.

 

Dan je prolazio veoma brzo i mi smo užurbano pripremali opremu. Oblast koju smo odabrali se nalazila kod ostrva, levo od kampa. Vodostaj je bio veoma nizak i tokom nekih drugih delova godine ovo ostrvo bi bilo prekriverno vodom. Koristeći echo-sounder smo ispitivali dubinu vode i našli odgovarajuće mesto, s tim da smo čuli da su u blizini tog mesta Mark i njegovi drugari upecali podosta krupnih primeraka. Gledajući u obalu, primetili smo da nivo vode opada svakog dana, te smo morali biti pažljivi pri nameštanju pazeći da se ne postavimo previsoko u slučaju da nivo vode počne još više da se spušta. Obala je bila stepenasta a okolna zemlja peskovita i to je u pitanju bio crveni pesak, koji je bio baš onakav kakvim sam ga zamišljao kad sam gledao slike pre puta.

 

Sat vremena kasnije smo bili spremni. Briggsy sa leve strane ka zalivu, a ja sa desne ka otovrenoj vodi. Nijedan od nas dvojice nije znao gde je pravo mesto pa smo odlučili da isprobavamo. Kad se jedno mesto pokaže boljim prebacivali bi neke od pecaljki. Nijedan nije insistirao na nekoj od strana, a ni nije bilo potrebe jer smo bili na novoj vodi u potpuno nepoznatom okruženju. Bilo je samo bitno da ulovimo ribu.

 

Dubina na nekim mestima dostiže 40 m. Kako sam pecao na sličnim revirima u prošlosti, znam da nije toliko bitno naći dobro dno koliko je bitno uvideti na kojoj dubini se krije šaran. Voda je svuda oko nas i mi smo zabacivali štapove okolo tražeći odgovarajuću dubinu. Briggsy je jedan štap zabacio na dubinu od 3 m a ostala tri na oko 10-15 m. Ja sam svoje raspodelio u rasponu od 8-20 m. Imali smo pozitivan predosećaj da je riba tu negde, a na ruku nam je išlo i što je Briggsy pecao na Cassien-u koji ima veoma sličan oblik i dubinu. Čuli smo od Alijn-a i Mark-a da šaran ovde ne voli boile pa smo se odlučili za kukuruz. Kukuruz je bio svež, žut, dobro pripremljen i hrskav te smo odlučili da ga stavimo na sve štapove. Briggsy je stavljao četiri zrna na dlaku, a ja pet. Ostalo je bilo u principu standardno. Precizno govoreći, svi štapovi su bačeni sa čamca, uspomoć echo-soundera postigli smo da budu lepo raspoređeni. Bitna stavka pecanja na ovakvim jezerima je da pecate što gušće. Svaki štap ima drugačiju vrednost, a nama su oni koji su pecali u plićem slabije hvatali nego što smo mi očekivali.

 

Na sreću, nismo morali dugo da čekamo na prvog marokanskog šarana. Oko sat vremena posle montiranja, Briggsy-jev štap namenjen pecanju u plićem se savio do površine vode. Uvek je sjajan taj osećaj kada upecate tu prvu ribu i nama je ova puno značila. Prvi ulov je iza nas i bilo je pitanje vremena pre nego što se ušemimo i počnemo sa hvatanjem krupnijih primeraka.

 

Nedugo zatim i ja sam upecao ribu. Baš kao onu sa slika koje nam je Alijn slao, samo malo manju. Posle dvadeseteak minuta smo upecali još jednu i to nam je dalo duhovni polet i motivaciju za veče, pogotovo kad je Briggsy-jeva vaga pokazala da je riba teška preko 13 kg. Sad sam se i ja ponadao da mogu da uhvatim jednu takvu.

 

Čim je sunce počelo da zalazi za planine, temperatura je naglo opala. Tokom dana je bilo sasvim prijatnih 20°C, a sada je za kratko vreme pala na jednocifreni broj. Ali, šaran je postao aktivan. Bilo je ludo. Ispred nas, kao da je neko naprosto pritisnuo prekidač i da je riba počela da izvodi šou u bledilu sumraka. Bilo je tu lepih primeraka među njima. Videli smo neke od koje smo procenili na preko 15 kg kako prolaze pored našeg čamca. Mnogo je bilo i sitnog šarana, ali je bilo i obećavajućih primeraka.

 

Kako je sunce zalazilo, pojavile su se muve. Bilo ih je posvuda. Mučili smo se sa njima jedno pola sata i tada smo odlučili da je dosta svega i otišli na spavanje, ostavljajuči im otvorena vrata šatora kako bi mogle da izađu. Svaki put kada smo pokušavali da razgovaramo, muve bi nam uletale u usta. Ako se to nije svidelo velikom gurmanu poput Briggsy-ja, sve vam je jasno.

 

Noć je prošla mirno, što je bilo začuđavajuće. Briggsy je izvukao na suvo jednu malu ribu sa leve strane, ja sam upecao jednu od 12 kg. Ta riba će postati samo jedna u nizu ulova prosečne težine. Kada je ponovo počela da pada noć, mi smo se ponadali da ćemo biti zaposleni celu noć. Kako ćemo uskoro otkriti, danju se ovde bolje peca nego noću, što je dvojici spavača poput mene i Briggsy-ja savršeno odgovaralo.

 

Ranim jutrom Mark i Gunther su došli čamcem da nam donesu doručak i lepo nas nasmejali pitajući da li znamo Andy Chambers-a. Kada smo potvrdno odgovorili, rečeno nam je da ih je Andy kontaktirao u vezi posete.

 

Do našeg odlaska u Maroko, osim Rob Hughes-a koga smo obavestili, informacije o destinaciji su bile u strogoj tajnosti! Dovoljno dugo „plivamo“ u svetu ribolovačke industrije i znamo da su ljudi veoma takmičarski raspoloženi, svi žele da prvi napadnu novo mesto! Čim je „Carp Talk” ištampao prve fotografije iz Maroka znali smo da će doći do zaraze, te smo se pripremili tako da budemo najmanje dva koraka ispred svih. Ja sam zadržao slike par nedelja pre puštanja u štampu, kako bi sve lepo isplanirali pre drugih pecaroša. Prednost mog posla je što saznajem o tzv. „mestima u nastajanju“ širom sveta pre drugih. Nas trojica zajedno Rob, Steve i ja imamo mnogo prekomorskih prijatelja, a ta poznanstva sežu još iz vremena kada su pecaroši iz Britanije bili veoma podozrivi prema stranim ribolovcima. To nam je beskrajno pomoglo da saznamo detalje o prekomorskim vodama, kao i da učvrstimo veze sa šaranskim grupama drugih nacija. Nasmejalo nas je to što smo organizovali put u Maroko mesecima pre nego što je većina britanskih pecaroša i znala da šaran pliva ovim područjem. Mark je spomenuo da ima još par drugara, kao npr. Chris Woodrow, koji putuju po svetu i pecaju. Mi se dobro slažemo sa Andy-jem i sa Chris-om, ali lepo je znati da smo ih pobedili u jednoj od poslednjih globalnih trka u potrazi za skrivenim šaranskim mestima. Da su oni na našem mestu, sasvim sam siguran da bi se zadovoljno smeškali.

 

Akcija se nastavljala iz dana u dan

Kao što je uvek slučaj sa vodama poput Bin et Onidane, što smo više pecali, više smo se borili sa ribom. Posle dva dana, skor je bio oko 25 riba, a najveća Briggsy-jeva preko 13 kg. Tokom druge polovine dana moja strana je bolje radila. Počeo da hvatam lepe primerke, uključujući i nekoliko špiglova sa dubine od 12 m. Sa prvim sumrakom šarani su nam priredili šou iskakajući iz vode jedan za drugim. Očigledno je da ove ribe ne znaju šta zna- či živeti u vodi pod pritiskom. Ponašaju se baš kako bi naučnici opisali šarane: diurnalni prehranjivač stimulisan dužinom dana i godišnjim dobom. Suton je doneo smiraj situacije. Ja sam utonuo u san, a Briggsy je ostavio štapove u vodi koji se nisu oglašavali do jutra. Novi dan, nastavljamo sa prihranjivanjem, uz pomoć vesala osvežavamo mamce. Na putu do pozicije iz čamca smo sa echo-sounderom ispitivali situaciju. Prvi dan na gotovo svim velikim vodama obič- no provodite kujući „zaveru“ i patrolirajući odabranim mestom, a tek posle toga možete očekivati ozbiljnije rezultate. Svakako smo bili zadovoljni ulovljenim primercima, ali nismo se mogli otrgnuti osećaju da se baš tu, u blizini, kriju mnogo veće ribe od onih koje smo hvatali i da prosto čekuju da budu naše.

 

Nova lokacija

Na levoj, Briggsy-jevoj strani nije bilo nikakvih specifičnosti. Sa moje, desne strane, na osnovu okolnog zemljišta bila je, kako sam zaključio, zaravan. Briggsy je tada video lep nanos. Imamo dobitno mesto, bio je zaključak. Šarani su bili na dubini od oko 12 m. Čim smo na nanosu našli tu dubinu lica su nam se ozarila. Bilo je očigledno da je to mesto prolaska šarana i duboko smo verovali da ćemo pre ili kasnije uloviti neki veći primerak. Nije bilo teško doći do nasipa, doduše bilo je malo više veslanja.

 

Plan je bio da ja probam tu da pecam, a ako se pokaže plodnim Briggsy će se prebaciti. Do podneva sam nameštao dva štapa na nanos jer sam bio zauzet i drugim štapovima. Bio je to uistinu težak posao - igranje sa ribom, fotografisanje, ponovno postavljanje mamaca. Oko 14 h imao sam dva štapa na nanosu kod moje leve ruke i dva ispred, svi na pomenutoj dubini, za koju smo zaključili da je najplodnija. Neka ostane među nama, imali smo jedan štap na drugačijoj dubini, onaj sa kojim je Briggsy u zalivu upecao prvu i najveću ribu do sad. Bio je to „redovan“ štap koji je lovio dve do tri ribe svakog dana.

 

Oko 15 h jedan od Markovih pomagača je došao da nam donese suncobran. Kao dar sa neba! Iako nije bilo pakleno vruće, sunce je crpilo iz nas energiju tokom dnevnih aktivnosti. Izvukli smo desetak riba, a da se nismo pošteno ni smestili. Ako jedan od nas nije pecao, pomagao je drugom u izvlačenju. Bio je to odličan timski rad i pravo uživanje u isto vreme. Pri dolasku, kupio sam knjigu „Brawo Two Zero” od Andy McNab-a i očajnički sam želeo da je pročitam, ali nikako nisam stizao. Čim počnem da je čitam jednom od nas dvojice se hvatala riba. Suncobran nam je obezbedio odlične uslove, sad smo sedeli i uživali na povetarcu koji je pirkao revirom. Dok smo gledali lokalne ribolovce kako sa mrežama u rukama pevajući polako prolaze pored nas i mislili kako se oni zasigurno pitaju šta mi radimo sa tako luksuznom opremom u blizini njihovih domova, pričali smo i zbijali šale. Bilo je oko 15.30 h a moji štapovi sa nanosa se nisu oglasili nijednom. Ali, to će se ubrzo promeniti. Oba štapa su bila blizu jedan drugom, ja sam shvatio da je zapištao desni. Čim sam povukao kontru osetio sam, po načinu kojim je išla kao obali, da je ova riba teža od dosad upecanih. Briggsy je čekao sa mrežom u ruci. Polako sam je dovukao i u plitkoj prozirnoj vodi sam video da je moja pretpostavka bila tačna. Bio je to fini zlatni šaran, oko 14 kg. Ipak sam se prevario - vaga je pokazala nešto manje od 13 kg. Nije prošlo ni 10 minuta, nakon što sam je vratio u vodu i namestio štapove, ponovo se nešto upecalo. Ovog puta bio sam prepušten sam sebi jer se i Briggsy-ju upecala riba. Odlučio da uzmem čamac i da je sa upaljenim motorom mnogo brže uhvatim umesto da je vučem skroz do obale. Kad sam stigao iznad nje, video sam je kako se bori kroz kristalno čistu vodu. Izgledala je prosečne veličine i to mi je bilo potvrđeno desetak minuta kasnije kada je vaga ponovo pokazala 13 kg. Obojica smo očekivali da nanos obezbedi bolje primerke, ali sa samo dve uhvaćene ribe na tom području, izgledalo je da smo pogrešili. Sat docnije, pred sumrak, uhvatili smo još jednog lepog šarana na isti štap, tako da smo se odlučili da sutra pecamo na Briggsy-jevom delu. Kao pripremu, prihranili smo područje sa 10 kg kukuruza na istoj dubini.

 

Najbolji dan

Ustali smo sa prvim svetlom i ubrzo zatim postavili četiri štapa na nasip. Pokazaće se da je to bio najbolji dan dosadašnjeg puta. Bilo je vidno da riba bolje peca sa naše desne strane, gde su štapovi bili često aktivni i hvatali primerke od oko 7 kg. Sa informacijama da jezero sadrži primerke teže od 18 kg, nama je ostajala nada. Svaki put kada bi štap sa nanosa zaigrao, mi smo pažljivo pristupali i uvek osećali kako je baš ova riba zasigurno kapitalac. Većinu vremena smo provodili sanjareći, ali kada sam se našao u brodu na dubokoj vodi negde oko 15 h, moram priznati da sam imao intuitivni osećaj da je na mom štapu ona prava. Briggsy je upravo izvukao jednog šarana samo par metara od mene. Privlačio sam je i pažljivo i strpljivo čekao da prvi put izroni. Javili su se prvi mehurići koje je riba ispuštala. Bila je na otprilike 7-8 m i ja nisam video kolika je. Jezero je bilo mirno, a riba je prvo vukla levo zatim desno njihajući i blago povlačeći čamac. Konačno sam ulovio dobar primerak, znao sam to! Briggsy mi je pričao nešto sa obale dok je posmatrao i čekao. Kao da je trajalo večno. Od hvatanja na udicu do izvlačenja u gornje slojeve vode. Tada sam konačno ugledao njene zlatne krljušti. Svaki put kada bi promenila pravac, repom bi udarila najlon takvom silinom da mi je srce zastajalo misle- ći da sam je izgubio! Nisam hteo, a ni smeo da izgubim ovu ribu. Bio sam veoma pažljiv u završnom delu. Konačno, bila je u mreži. Ogromna, ne na monstruozan način, već na prelep i bila je sigurno veća od onog što sam očekivao da upecam na ovom ipak kratkom putovanju. Ako budem imao sreće vaga će pokazati oko 20 kg, što se činilo sjajnim, ali da budem iskren težina mi nije bila toliko bitna kada sam ugledao da je to marokanski špigl ljuskaš, riba za koju bih menjao sve dotadašnje ulovljene. Briggsy nije ni progovorio dok sam uterivao brod u malo pristanište. I ja sam ćutao umesto običnog naširokog izveštavanja o svemu što se dogodilo. Vaga je izmerila 19,5 kg čistog marokanskog ponosa. Držao sam je pred foto-aparatom i Briggsy je kliknuo, a ja sam već tad znao da će to biti najlepši i najznačajniji momenat celog puta, bez obzira šta još upecali. Prvi kapitalac se pamti i dok sam je gledao kako odlazi, bio sam ponosan na činjenicu da sam najverovatnije prvi pecaroš koji ju je uhvatio. Nadali smo se da će biti još ribe, što će se pokazati tačnim.

 

Briggsy je bio sledeći - izvukao je prelepog špigla od 16 kg, ribu koja ga je uistinu odobrovoljila. Moram reći da je Briggsy sjajan ortak za pecanje, uvek je tu kad vam je potreban. Ipak, pošteno govoreći, do tad su se šarani uglavnom hvatali na moje štapove i znam da se nadao da je red došao na njega. Nedugo zatim, uhvatio je novog šarana od 16,5 kg veoma borbenog. Bilo je očigledno da je ova strana mesta bolja, jer smo tu konstantno prihranjivali, a kako smo imali još samo jedan dan posle ovoga, morali smo da ubacimo u petu brzinu.

 

Sledeću ribu sam opet ja uhvatio. Lepa proporcionalna riba od 17 kg. Nezaboravna stvar je da je posle slikanja i zabacivanja na isto mesto, i posle prihranjivanja i stupanja na obalu štap bio ponovo savijen. To je bila akcija kakvu nismo mogli ni zamisliti da će se ostvariti pri našoj prvoj poseti Maroku. Dan je bio užurban i nesumnjivo najbolji od našeg dolaska. Nije imalo smisla da ostavljamo zabačene štapove tokom noći jer smo bili premoreni i nije nam se ustajalo zbog prihranjivanja kao ni merenja u slučaju ulova. Oko 21 h smo se povukli u šator i pre nego što je moja glava i dodirnula jastuk, čuo sam Briggsy-ja kako hrče iz sve snage.

 

Mars zove Zemlju

Da budemo precizni, imali smo samo pola dana jer smo morali spakovati opremu i vratiti se u kamp na večeru. Ritam hvatanja ribe nije opao, naprotiv, ali mi se činilo da su primerci kapitalci iza nas. Nadalje smo hvatali primerke teške oko 7-8 kg te nam nije bilo teško reći doviđenja. Ostalo nam je, pre odlaska, taman toliko vremena da prođemo okolo i napravimo par fotografija mesta na kojem smo proveli pet dana. Do sad nismo imali vremena za to jer je riba dobro radila, ali sada smo uistinu mogli da se divimo predivnoj prirodi. Oko nas nigde nikog, tek ponekad prođe kakva planinska koza, pauk ili škorpion. Obojica smo nerado odlazili, ali put u Austriju je bio davno isplaniran. A da budemo iskreni, obojica smo bili iscrpljeni i kada smo se konačno vratili u Markov kamp zadovoljno smo ćaskali sa ljudima koji su nam pripremali večeru. Marokanci su nam spremili odličnu oproštajnu gozbu - veoma ukusnu supu, a zatim njihovo tradicionalno jelo tajine. To je bilo upravo ono što nam je trebalo. Slistili smo večeru i seli da još jednom posmatramo zalazak sunca za planine.

 

Bilo je to sjajnih nekoliko dana sa ulovljenih 85 riba težine do 19,5 kg. Pretpostavio sam da će mi to biti verovatno jedino pecanje na tom jezeru. Ostaju mi divna sećanja na tih pet dana. Po porukama koje sam dobijao te nedelje, znao sam da će nam se telefon po povratku kući usijati od poziva i pitanja drugih pecaroša o detaljima puta. Bilo je očigledno da se reč o Bin el Onidane sasvim fino proširila među pecarošima u Ujedinjenom Kraljevstvu. Bilo mi je drago da sam bio tamo i pamtiću ga kao divno mesto, baš onakvo kakvim sam ga zamišljao pre puta. Uistinu čarobno mesto za pecanje šarana.

 

Autor teksta: Simon Crow
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 12 i 13, mart-april 2010.

Ostavite komentar