Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).

Noć, najbolji deo dana

Postavio Pedja Pašćan 21/05/2019 0 Komentara Destinacije / Vode,

Frazu „najbolje radi“ smo čuli nebrojeno puta, a verovatno je i sami koristili kad god smo pokušavali da kolegama ribolovcima prepričamo uzbudljivi vikend na nekoj dalekoj vodi.

Ako na ribolovu prvog dana najbolje prođemo popodne, kasnije po tom ključu, gotovo nesvesno, razvijamo sve ostale aktivnosti. Popodnevna dremka izostaje, najjače hranjenje bude po najjačem suncu, ne razvlačimo sisteme neposredno pre očekivanog udarca... Ali koliko je zapravo istina sve to i da li postoji neko pravilo koje nam valja slediti?

Smucajući se kojekuda po vodama u regionu, na gotovo svim se šaran ponaša identično. Migrira napred-nazad, od obale ka sredini, a i gore-dole po vodenom stubu. Teorija (ili pretpostavka možda?) kaže da će se draga nam riba noću došunjati do obale. E tu ćemo stati i pogledati malo zašto je to tako? Postoji nekoliko razloga, nabrojaću neke bitnije, bez da ih valorizujem. Talasi su spirali obalu muteći vodu u priobalju, preko dana se plića voda brže zagrejala, mnogo mirnija obala... Kao adekvatan primer će nam poslužiti jezero Palić, do pre petnaestak godina fantastična voda. Pecali smo stalno tamo. Ako duva vetar u lice, peca danju, ako ne duva, samo i isključivo noću. I to nam je bilo pravilo. Međutim, danas, posle toliko vremena, imam drugačiju teoriju. Nažalost, zahvaljujući našem nemaru, nikada nećemo imati šanse da je proverimo, pa će ostati samo teorija. Ako baš hoćete da je čujete, mislim da bi super pecao i noću u danima kad je duvao vetar, da smo mogli tada da zabacimo gde danas možemo. Mislim da se sav nalazio tada na sredini vode. Čuvari nisu tada dali da se peca noću, a kako se razredila riba, nestali su i oni, grabuljaši se nakotili i malo po malo smo prestali da idemo tamo. Došle su nove i druge vode, ali iskustva stečena na Paliću i dan danas dobro dođu.

 

Dileme

 

Srpska ribolovačka verzija pitalice šta je starije kokoška ili jaje, glasi šta je bitnije, lokacija ili prezentacija. Izraubovanoj zagonetki nedostaje jedan deo. Pogađate, doba dana. Postavićemo stvari malo drugačije:

Još jedan odvratan dan, na poslu užasno, dosadno, žena kući zvoca već po defoultu što ide vikend... prolazim i kupujem uvek u istoj trafici cigarete. Uvek istim putem idem kod babe i dede. Uvek u isto vreme sam gladan. Uvek, ali apsolutno uvek, ulicom idem pored kuća. Moja linija promene su zidovi, koji mi pružaju sigurnost sa jedne strane. Ostaje mi samo da pazim na drugu. Kao i svaki lala, najbolje radim na slaninu. Uveče. Može moja ženica da iseče brdo, sa sve lukom, u 11 prepodne, ali mene onda tamo nema. Da me ima, sigurno bih labrcno makar malo.

Šaran ima obrasce ponašanja, kao i svako živo biće, metabolizam nije kao naš, životna sredina nije ista, nije toplokrvan, nema ama baš ništa slično nama. Sem instikta. I navika. Naviknemo ga lako na hranu. Posle par dana hranjenja će tačno znati gde mu se i kad nalazi porcija. Ako izostane, brzo će zaboraviti. Takođe, isto je i ako nađe bolju kafanu. Ali to sve igra, ako pogodimo doba dana u kojem je tu. Kao moja ženica sa slaninom.

 

Jutro

 

Za mene frustrirajuće i poražavajuće. Napolju pada sneg. Opet i ovog jutra. Treba da smislim neki izgovor sam sebi, zašto ja celog svog ribolovačkog veka očajno prolazim na pecanju ujutro. I sebi da se opravdam, a i vama. I ne polazi mi za rukom. Ne nalazim ništa smisleno. Možda se kao on izjurcao noću, pa mu nije do jela, možda je u srednjem sloju vode, a možda je i u šumi. Bilo kako bilo, meni je jutro lepo jedino uz kafu, da gledam kako se izmaglica diže sa vode. Za bilo kakvu akciju, valja mi malo sačekati. Moji šarani ne doručkuju.

 

Tup-Tup

 

Svake nedelje od 12 do 2 specijalni de lux program, tačno u podne. Iako sva eminentna šaranska pera podne tretiraju kao nužno zlo, kod mene nije tako. Daleko mi je gore od noći, ali daleko bolje od jutra. Da, teorija kaže da na početku sezone lepo peca u sred dana, kada je toplije, ali sam često super prolazio po najvećem suncu. Svake godine krvnički izgorim u maju na peskari zbog ovoga. Ponavlja se posebno na dubokim mirnim vodama. Kanal je mrtav danju kada počnu vrućine i ne vredi ni pokušavati, sem nekim trikovima kojim se može upecati samo po koja sitna riba. Kako prođe lovostaj, valja nam fino uveče nahraniiti, pa ispočetka. Ponovo se vraćamo na noć.

Nikad nisam pisao jednačinu sa više nepoznatih. Za svako iskustvo koje sam se uhvatio, brzo mi je palo na pamet neko koje ga briše. Jedino što se nameće kao aksiom je noć. Probao sam jednom da je i simuliram. Na izrazito bistroj vodi smo imalu udarce samo noću, pa sam sunuo u vodu brdo zemlje. Uspeo sam. Zamutio sam vodu i aktivirao cverglana kao da nikad nije jeo. Užas. Od šarana ni glasa. Dakle, ostaje nam opet i po hiljaditi put noć. Ostalo su sve promenljive. Svuda i uvek. Ustvari ne baš svuda. Na Zaprešiću smo upecali 450kg ogromnih riba, a noću smo spavali kao bebice. Ni da pipne!!!

 

Autor teksta: Blagoje Nemčev
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 36, Mart 2012

Ostavite komentar