Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Vrhunske takmičarske udice
Vrhunske takmičarske udice
05/06/2019 0

Debela Berta
Debela Berta
03/06/2019 0

Kraljevski kočijaš, fantastika koja lovi
Kraljevski kočijaš, fantastika koja lovi
31/05/2019 0

A u štuke razne fele...
A u štuke razne fele...
30/05/2019 0

Meki džerk
Meki džerk
29/05/2019 0

Nekad i sad

Postavio Pedja Pašćan 20/03/2019 0 Komentara Ribolovački pribor i oprema,

E moj prijatelju, kad se samo setim kako se nekada pecalo! Ta milina božija! Sećam se kaže mi otac: „Sine, spremaj se, u jutro ranom zorom (znači barem dva sata pre svanuća) idemo u Kovilj na šarana, većeras kuvamo nokle“. To ti je prijatelju za mene bio praznik, eej, ja idem na šarana, ta ne mogu da dočekam oca da krenemo praviti nokle i sređivati pribor.

Dođe veče a meni svanulo, krećemo! Prvo nokla. Kuvaju se tri vrste, prvo se mešaju žuto i belo brašno a onda na red dolazi vanilin šećer. Kada se to sve pomeša moj posao je da sve dobro izmešam. Mešam ti ja to, ono brašno leti svuda a vanilin šećer zamirisao po celoj kući. Na šporetu voda baca, ne ključ nego celu ključarnicu! E tu prijatelju nastupa ćale, ubacuje šaranski gurmanluk i kuva. Prva tura se kuva pogača, druga valjušci od nokle i treća je lopta od nokle. Tu ja mesim, još onako vruću izvađenu iz kipuće vode, mesim onako vrelu a suze vrcaju na sve strane i vičem: „Jel dobro?“. Ćale nemilosrdno odgovara: „Ded još malko“. Od tog još malko pootpadali mi nokti, kad napokon kaže: „E vidiš, sad je dobra“, ja prijatelju više nemam noktiju, valjda mu je to bila mera koliko treba da je mesim. Sada na red stupa isprobavanje. Ošine je ćale (k’o Nole servis za as) o pločice u kuhinji, odskače ko luda, još ako su vrata od kuhinje otvorena eto meni zla. Bar je po sata vijam po dvorištu! E to je bila nokla! One valjuške seče bricom na vodi u zavisnosti da li peca velikog ili manjeg šarana. Doduše, uvek je sekao po meri svog palca (a boga mi imao je palčinu) uz komentar: „Voli sine šaran pravi zalogaj, nemoj štedeti (pa mi smo vazda bili domaćinska kuća), mani te sitne od 2-3 kile, pecaj one velike, prave“. Sve te nokle i valjuške zavija u vlažne krpe da se ne osuše, ne valja da je nokla suva – ispuca.

Iz kuhinje prelazimo u najlepšu sobu. Sobu sa pecaljkama! Auu, raj za oči i dušu! Stoje Germine poslagane u stalku (ćale bio stolar i „skinuo“ stalak iz prodavnice, napravio ga od hrastovine 2 cola, da se ne iskrivi) k’o neki vojnici u stavu mirno, samo čekaju komandu – juriš. Sa strane leže dva velika zelena kormoranova kofera a iznad njih okačen meredov od špaltovanog jasena. Obruč mu je otprilike toliki da bi mogao pomoći u ‘vatanju dece u obdaništu pred spavanje. Naopako da je obruč manji pa da šaran ispadne, ej bruke i sramote. Komanda sledi: „Sine, otvori orman sa priborom i dodaj mi taj novi PLATUL“. Poslao prijatelj iz Nemačke 3 pakovanja po tri špulne najlona, nov Platul. Bela kutija, otvoriš je a unutra najlon složen, nut do nuta, tamno braon, lep ko slika. A jak do zla boga, kada zapneš za panj ili ćeš panj dovući do obale ili ćeš obalu privući panju. Stra’ota božija koliko je to jako! Izvadim najlon, gledam ga i sve mazim pogledom. Uzima ćale Germine 3m, dvodelne sa ojačanim hilznama (da ne bi onaj „pravi“ šaran pokrljo napola), stavlja Kvikove 330H fnese i počinjemo da namotavamo najlon. On mota, Kvik prede a ja uživam i mislim: „E šarani, sad ste n.. (nagrabusili)“. Posle motanja najlona od 0.40 (pa mora, šta ako krene u panj) dolazi na red montiranje olova. Komšija Pera izlio šestougaona klizeća (šuplja kroz sredinu da kizi po najlonu) olova i doneo ćaletu za šarana, gramaža 80. Pošto su moje oči mlađe, ja proturam najlon kroz olovo i vezujem graničnik od nekog crvenog kanapa za koji ni do dan danas nisam odgonetnuo za čega služi. Na red dolazi vezivanje udice. To preuzima majstor, ja sam još uvek mali, a vezivanje udice je ozbiljan posao. A udica, šta da ti kažem prijatelju, MUSTAD kovana šaranska, kad je staviš u šaku zauzme bar po dlana (bez problema možeš kačiti svinjče kad je svinjokolj).

Jednom prilikom kaže ćale: „Sine idi kupi malo šaranskih udica, znaš one, i pazi da budu dobre“. U to vreme nije bilo Kineza, a ja ne budem lenj pa u prodavnicu. Dobar dan, dobar dan, šta treba, trebaju mi šaranke mustadove. Iznese Mica olovica (tako smo je zvali, pa radi žene sa priborom). „Pakovanje udica“, kažem ja sav važan, otvaram, vadim jednu, okrećem i čitam na pločici (to su udice sa pločicom) M u krugu, pogledam sa strane a ona zakrivljena, kovana. Kažem: „U redu je, dajte mi 5 pakovanja (500 kom.)“. A da, veže ćale udicu, ta slaže – namota je ko hirurg, odseče kraj najlona, proveri vrh i kaže: „Spakuj ga“, i tako 6 puta.

Sva ta ratna oprema ostaje meni da je utovarim u gepek Trabanta ali tako da mogu i ja da stanem, jer sa nama ide kum Vlada, komšije Pera i Pićuka. Taj nesretni Šićuka nikad ništa nije ulovio ali je zdravo dobru rakiju pekao, prava domaća, mućneš je a venac sa tri prsta. Žena mu branila da pije a on vol’o više popit’ nego nedeljom u crkvu ići, valjda je zato i išao sa nama na pecanje. A zna se da pre pecanja valja trgnuti koju i to prijatelju ovim redom: ajd jednu za sretan ulov, drugu za dobro zabacivanje, vid’ kum Vlada kupio nov’ šešir – valja se zaliti, Peri otp’o šaran – brzo po jednu da se otera maler, ćale uhvatio prvog – valja zaliti za dobar početak, pa pred doručak za bolji apetiti i posle doručka da speru onu ljutu feferonu. Gur’o sam se i ja moj prijatelju u taj red, al’ nekako mene uvek preskoče, kažu narašće mi „rep“. I tako negde oko podneva već traže spas u hladu, sve kao pripreklo je. Posle par minuta svi hrču ko topovi, e tu nastupam ja. Sad sam ja glavni šarandžija, zabacujem, stavljam nokle na one mustadove čampare, ukošavam držače da štapovi bolje stoje i maštam o nekom svom šaranu divljaku.

Vremena polako prolaze, družina se polako osula, svi su krenuli istim putem. Sada negde tamo gore zamaraju svoje kapitalce, nadam se da je i Pićika uhvatio svog šarana. Svoje iskustvo u pecanju otac je preneo na mene, hvala mu na tome. Vremenom sam postao vrsan šarandžija, kad se pojavim na Dunavu pecaroši me pozdravljaju sa uvažavanjem. Uhvatio sam kod one moje krive vrbe baš puno krupnih šarana, onih pravih. I pribor sam polako menjao, al’ oni ćaletovi Kvikovi330 za srce mi prirasli. Kupio sam i Sigme i to prijatelju 0.50 (staje na njih 100m najlona 0.50). Stare dobre Germine mi stoje u ormanu za uspomenu. I ja sam se modernizovo, teleskopi 3m – lepi ko lutke, pa Sigme 0.50, moderan najlon a udice japanske, laserom oštrene – bodu k’o sam đavo. Imam dobro mesto na Dunavu kod te moje krive vrbe i boga mi lepo bilo, al’ ove godine Dunav nešto uskopištio pa ne mo’š pecati. Te naglo dođe, te opadne, pa dođe a nikako da se ustali. Kad god odem drugi vodostaj, ne mo’š uhvatiti ribe ni za mačku.

Jedan dan spremim ti se ja i odem na ta moderna jezera. Uh, osušila mi se usta, ajd jednu da nazdravimo pa da nastavimo. Živeo prijatelju!. Di sam ono stao, a da, odem ti ja ranom zorom na jezero, kad ono zaključana kapija. Opa, reko’, ovi il’ ne rade zbog bolesti il’ su propali. Ne piše ništa, samo radno vreme od 06 do 21h. E, a ja lepo sednem na svoju stolicu, zapalim i gledam u jezero kroz onu žicu (sačuvaj me bože, k’o da sam u apsu), kad ono šarani počeli da se kupaju (Dunave moj, kad ću ovo na tebi videt’?), sve lepi komadi, doduše ima i sitnijih al’ sve se prevrću. E, kad sam ovo video, sad valja zaliti jednom za uspešan ribolov. Zables’o ti se ja, kad neko iza leđa dreknu: „Šta radiš to?!“, umalo me šlog nije strefio. „Pa pecam, jes’ ćorav?“ Došao čuvar da otvori kapiju i da počne sa radom. Tad sam moro popiti jednu za smirenje, a drugu za upoznavanje sa čuvarom Trajčetom. Platio sam uredno dozvolu, jer one naše „dunavske“ ne važe (a boga mi ne važe ni na Dunavu), seo na svoje mesto. Gledam nigde drveta, gde „tikvu“ da sklonim kad upekne? A jezero k’o velika kada, al’ ima ribe. E moji šarani, stig’o i vama crni petak, sad će lala da vas odere, ima da vas nema! Raspakujem ti se ja natenane, ne žurim, pa nema riba ovde di da beži. Razvučem moje teleskope, nacentriram karike, na ljute udice stavim nokle (al’ moja mekana ne odskače k’o ćaletova, dosadilo mi da je vijam po dvorištu, pa pravim mekanu a i šaran lakše žvaće) i zabacim. Štapove spustim do vode a onda okačim karike (original mađarske), pa malko ih spustim da vise. Zapalim, nazdravim, pa se zavalim. Ih šta ti život, šarani se kupaju a ja parim oči i merkam kojeg ću ! Najedared, evo dolaze i drugi pecaroši. Njih trojica, došli da vide di će. Prvo sam mislio da su manekeni – visoki, mršavi, svi natakarili crne naočare a odela im sva neka braon-zelena sa nekakvim lišćem, imaju nešto u ušima pa jedan priča sam sa sobom. Bi to meni malkice sumnjivo, al’ ajde, ima nas svakojakih u bašti nebeskoj. Kad evo ih vraćaju se i nose neke tašnetine i vreće (k’o seoba Srba, samo im Čarnojević fali). Ostaviše to sve pa ajde još jednom. Kad su to dovukli odoše po još, ali sad nose neke dugačke futrole k’o da su lovci (znaš k’o što lovci imaju al’ ove su mnogo duže). Od silne selidbe seli da oduvaju a ja se mislim - ovi nisu fruštukovali slaninu, jer da jesu ne bi onako skomolekli. Onaj najviši, što ima ono u ušima, kaže onoj dvojici: „Vadi te rot-pot i tripode, spremajte signalizatore i hentere“. Auu, prijatelju, šta je ovo naopako? Ovi mora da su špijuni a onaj glavni sigurno govori sa onim gore „Avaksima“. Ej di sam ja doš’o, još će da bude kakav međunarodni incident. E ovo mi nije trebalo. Izvadim ja bricu, otvorim je i zavučem u stolicu, zlu ne trebalo. Ona dvojica počeše neke šipke da vade. Boga mi, ovi će nešto da lansiraju koliko vidim. Samo ne znam da li rade za Ruse ili Amerikance? Pomislim: „E moj lalo, kad te nije ubio komšija Toša zbog kobile, ovi sigurno ‘oće“. Kad su sklopili te šipke počeše neke kutijice crne da zavrću na njih. E onda su počeli da ih šteluju, traže valjda one gore?! Pa su okačili i nekakve lance a meni sve to nešto smrdi. Sve su to oni lepo napakovali pa uzeše one velike futrole, reko’: „Gotovo je, ovi vade stringer, sad će biti što dugo bilo nije“. Kad oni vade štapove, e tu mi laknulo, vratim onu bricu u džep, reko’ ovi pecaju, dobro je. Gledam ja te štapove a oni zdravo dugački i nemaju plutu na drškama a karike neke tanke, male nisu ni porcelanske a prva velika možeš pesnicu provući kroz nju. Ovo su neki kineski štapovi! Povadiše mašinice a meni oči ispadoše. Sa njima prijatelju možeš vući vodu iz bunara! Špulne im nekako dugačke a telo malo i ovo je “made in China”. Pipremiše se moje komšije i čujem razrađuju tehniku. Ovaj će da zabaci M-1 i Hali-but, onaj drugi na bakin kolač i trigu a treći na P-12. Siroti momci, pa oni nisu čuli za noklu. Zabaciče oni sve te drangulije a na udice, i to gole, okačiše nekakve klikere. E moji momci, nećete se vi ovde napecati!

 

Autor teksta: Zvonimir Pešić - Ministar
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 35, Februar 2012

Ostavite komentar