Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).

Neizvestan duel (I deo) - fider jedan na jedan

Postavio sportski ribolov 14/09/2015 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Ribolovcima koji ne pecaju samo rekreativno već se i takmiče, a pri tom imaju ozbiljne ambicije, skoro svaki izlazak na vodu posluži i kao trening, na kome nastoje da usavrše veštinu i provere formu. Tako je bilo i ovog puta, jednog od poslednjih dana avgusta, kada su vrhove svojih fidera ukrstili članovi Energo tima Nenad Kostadinović i Saša Caričić. Taj neformalni ali ozbiljni duel trajao je celog dana - tokom prepodneva na Markovačkom jezeru, a po podne na obližnjem komercijalnom reviru Ribnjak Peca, a u dva teksta ćemo preneti utiske i zapažanja oba učesnika, uz završnu reč objektivnog svedoka i nezvaničnog sudije, Radovana Stejića - čika Raše, jednog od doajena našeg fider pecania.

 

NEŠA: Imao sam više opcija da provedem dan na vodi i započnem pripreme za predstojeća takmičenja (Izborno prvenstvo, Beogradsku fider ligu i Kup Srbije). Opredelio sam se za tzv. Šumadijsku turu kako bih u danu trenirao na dva po konceptu totalno različita načina i uz to individualno radio sa Sašom Caričićem, jedinim članom takmičarske ekipe Energo tima koji nije prošao kroz moj »program«. Markovac obožavam zbog prelepih deverika, koje su gotovo uvek aktivne, a Pecu zbog divnih i borbenih šarana, koje nije uvek baš lako uhvatiti.

 

SAŠA: Nele mi je više puta obećao individualni trening, ali je to stalno odlagano, pre svega zbog njegovih brojnih obaveza. Zato sam bio prijatno iznenađen kada me je pozvao i najavio dolazak na »moju teritoriju«. lako oba terena veoma dobro poznajem i pecam na njima skoro svakodnevno jer živim u Mladenovcu, imao sam blagu tremu, kakvu verujem da oseti svaki ribolovac koji se takmiči kada pored njega sedne neko sa znatno većim iskustvom. Zato sam se trudio da se što bolje pripremim i pokažem se u najboljem mogućem svetlu.

 

NEŠA: Hteli smo da što ranije stignemo na jezero kako bisino se dali na posao pre nego što bude prevruće. Ali sticajem okolnosti na vodu smo izašli dobrih petnaestak minuta posle sedam sati. Dogovorili smo se zato da pripremu maksimalno ubrzamo, jer je sunce već tada počelo da prži. Planirao sam da iz istog razloga koristimo što manje opreme i da što manje eksperimentišemo i kombinujemo. Prvi utisak iz te faze bio mi je da Saša dobro vlada priborom te da je veoma okretan i hitar.

 

SAŠA: Maksimalno ozbiljno sam pristupio pripremi, gledajuću u retrovizor »šefovu« postavku opreme. Koliko sam uspeo da procenim, tog koncepta drže se svi takmičari Energo tima, pa sam se i ja trudio da tako postupam, tj. da ne izmišljam toplu vodu. Vrlo brzo sam postavio stolicu, držače i rasklopio štapove, te sam imao dovoljno vremena da se posvetim montiranju sistema i drugim bitnim detaljima.

 

NEŠA: Od prođle sezone malo sam promenio način rada u klubu. Ranije sam se trudio da pružim svojim pulnima što više informacija i da takmičarsku obuku maksimalno intenziviramo. Ispostavilo se da je to bilo pogrešno, jer se dešavalao da pojedini budu preopterećeni informacijama, i da na neke stvari gledaju jednostrano i »školski«. Neki su, opet, umislili da sit ove naučili, a dešavalo se da pecaju u Ligi šampiona iako ne znaju ni da samostalno zamešaju hranu. S druge strane, Šašt već ima solidno iskustvo, pa će morat i da ide nešto drugačijim putem, tj. da malo više uči gledajući. Njegov prvi zatiatak bio je da pripremi prihranu za taj dan, što je jako ozbiljno shvatio.

 

SAŠA: Spremio sam pribor za mešanje hrane. "Postrojio" sam kofe, sito, prskalicu i sve druge potrebne sitnice da ostavim što bolji utisak. Malo sam se iznenadio kada je Neša iz torbe izvadio nekoliko kesa test-hrane (koja ima radni naziv Energo mix), iako sam sa metod verzijom tog proizvoda već dobro prolazio na komercijalnim revirima. Očekivao sam da ćemo pecati sa nekom firmiranom primamom jer Markovačko jezero zna da bude izdašno, ali i da pokaže svoju tamnu, nedarežljivu stranu. Kada sam otvorio kese na kojima je pisalo Competition deverika i C.D. Kanary i sipao ih u kofu, bio sam veoma prijatno iznenađen veoma lepim mirisom, koji me je podsetio na jednu od popularnih Van den Eynde hrana. Primetio sam da u njoj ima mnogo mlevenog zrnevlja, što mi se svidelo, ali mi se nije dopalo to što je vrlo sitna. Kako teško uspevam da držim jezik za zubima, to sam i prokomentarisao, na šta mi je Neša rekao da gledam svoja posla. Kasnije sam morao da priznam da sam se zaleteo, jer je veoma sitna hrana u kombinaciji sa lakom zemljom »šefov« recept za izbegavanje cverglana, koga ovde i dalje ima u izobilju.

NEŠA: Saši sam dao još jedan važan zadatak - da sondira dno, kako bih proverio da li to ume valjano da uradi. Znam da ovaj teren poznaje kao svoj džep, ali sam mu objasnio koliko je bitno precizno ispitati strukturu, utvrditi prisustvo prepreka, snopova trave, pronaći prelaze dubine itd. Kompletan postupak obavio je kako treba, u šta sam se uverio proveravajući njegove konstataclie. Odlučili smo da pecamo na daliini od 19,5m, nekoliko metara iza drugog pojasa podvodne trave (na većni mesta jedva vidliivog), a ja sam sugerisao da izostavimo startno (teško) prihranjivanje, procenjujući da za njim nema potrebe i da se može odmah početi sa pecanjem.

 

SAŠA: Znajući da će Neša pažljivo gledati svaki moj pokret, svojski sam se trudio da sve uradim kako dolikuje. Posebno pažljivo sam sondirao dno ne bih li saznao što više detalja o mestu ispred nas. Ispostavilo se da je struktura terena dosta drugačija od onoga što se na ovoj vodi smatra uobičajenim. Uspeo sam da pronađem jedva vidIjiv pojas trave, ali i muljevite delove (koje treba obavezno izbeći).

 

NEŠA: Startovao sam sa svojim starim Maver Powerlite Multi Tip fiderom od 3,6m, sa tzv. laganom poštavkom: mašinicom veličine 3000, osnovnim najlonom prečnika 0,16mm, malom hranilicom težine 10g i udicom No.16 na predvezu dugom 80cm. Na udicu sam stavio jednog pinkija, mamac kojim počinjem svako pecanje, bilo da je takmičenje, trening ili rekreacija. Posle prvog zabačaja, u momentu kada je hrandica dotakla dno, imao sam seriju sitnih udaraca, na koje sam odreagovao »mekim« dizanjem štapa. Ulovio sam tako svoju prvu deveriku dana i uživao u njenom agresivnom savijanju finog štapa. Moj »rival« je već nešto »riktao«, pa nije ni primetio da sam se upisao. Nastavio sam seriju do pet riba, što je Sašu uverilo da mora da proba da nešto uradi.

 

SAŠA: Nije mi bilo jasno zašto ne prihranjujemo pre pecanja, ali ovog puta sam uspeo da zadržim jezik za zubima. Neša kao da mije pročitao misli, pa objasnio da smatra da za tim nema potrebe jer nema drugih ribolovaca u okolini, a pošto su temperature vode i vazduha visoke, pitanje je kakva će biti aktivnost ribe; osim toga, trebalo je i umanjiti rizik od pojave jata beovica (kedera) i cverglana. Takode, nije krio šta i kako je namestio od terminalnog pribora (najloni, udice, konektori, hranilice), ali sam opet bio zbunjen zašto je koristio po mom uverenju predug predvez i preveliku udicu. U tom mom razmišljanju i montiranju dodatnih štapova nisam ni primetio šta se desava sa moje leve stane. Nele mi je rekao da se upisao sa lepom deverikom, ali sam bio ubeđen da me podbada. Kada je zaredom dobio još nekoliko riba, shvatio sam da se ne šali...

 

NEŠA: Sale se vrlo brzo probudio i počeoje da hvata deverike jednako velike kao moje. Kako je on ulazio u ritam, kod mene su se udarci malo proredili, a i procenat realizacije je opao. Primetio sam kada je u hranu ubacio crve i pinkije, na šta sam se nasmejao, što je on registrovao, ali je razumeo tek nekoliko minuta kasnije, kada su »na traku« došli cverglani.Tada mi je pokazao da brzo i pravilno procenjuje situaciju, jer je odmah odreagovao i sledecih nekoliko zabačaja bacao praznu hranilicu, da bi kasnije tek svaki treći put zabacivao sa punom (ali bez mamaca). Promena taktike prihranjivanjaje i meni i njemu vratila »normalnu« ribu, tj. deveriku, i pecali smo, što se kaže, rame uz rame. Onda sam došao na ideju da povremeno na udici kombinujem pinkija sa jednim malim kasterom. Rezultat je bio isti, riba je podjednako slobodno uzimala, ali je to dalo i zanimIjiva iznenađenja. Na svakih nekoliko deverika dobijao sam lepe babuške težine 200-300 grama.

 

SAŠA: Trudio sam se da budem opušten i da pecam onako kako bih inače pecao na Markovcu. Međutim, Nele mi jednostavno nije dao mira i konstantno je zadavao ritam. Sada mi je bilo jasno koliko brzo mora da se razmišlja u takmičarskom ribolovu i koliko dobro mora da se zna šta, kako i kada valja uraditi. Pokušavao sam da ispratim sve njegove »finte« i u nekom momentu u tome sam i uspeo. Greške sam sveo na minimum, ušao sam u fazu maksimalne koncentracije, a onda sam uspeo i da se opustim... E tada sam zaista počeo da uživam. »Tukli« smo se ribu za ribom u vrlo brzom ritmu, što mi je pričinjavalo neopisivo zadovoljstvo. Jedino mi nije bilo jasno to kako on uspeva da svako malo dobija babuške, a ja tek poneku... Glasno sam razmišljao i izvalio da je u pitanju magija. Naravno, opet sam dobio »ličnu«! "Magija je u tvojoj glavi", rekao je Nele.

 

NEŠA: Pošto osnovni najlon na mom štapu za trening ima nekoliko nastavaka, usledilo je neminovno mršenje. Pretpostavio sam da će Sale iskoristiti taj moj peh, što je on i učinio. Ubacio je u »petu brzinu«, nastojeći da neutrališe prednost koju sam stekao sa babuškama. Kada sam već privremeno »ispao« iz igre, malo sam predahnuo, doručkovao i okrepio se, ali sam odmah po povratku na stazu dodao gas. Već je isticao treći sat, a borba se i dalje odvijala nesmanjenom žestinom. Znao sam da je to period u kome se gubi ili pobeđuje, jer umor počinje da stiže, a koncentracija da pada, pogotovo kada je pakeno vruće kao što je bilo tog dana. Video sam grč na Sašinom licu, a on mi je rekao da ima probleme sa kičmom, što je za njega bio dodatni otežavajući faktor. Međutim, stegao je zube i nije se predavao.

 

SASA: Pokušao sam da iskoristim Nešinu pauzu da smanjim razliku, ali je to kratko trajalo i on je nastavio da peca u još žešćem ritmu tako što je prestao da koristi meredov i ulovljenu ribu prihvatao direktno. Pokušao sam to i sam, ali nije išlo, jer mi je stolica bila postavljena nisko a i pojas trave ispred mene to nije dozvoljavao.

 

NESA: Iako sam zbog vrućine, koja je stvarno počela da biva neizdrživa, imao utisak da se mi pečemo a riba kuva, ona je tokom svih pet sati ovog treninga radila neverovatno dobro. To nam je omogućilo da plan ispunimo i preko očekivanja, tako da sam bio izuzetno zadovoljan i Sašinim i svojim učinkom. Naravno, ima još mnogo prostora za napredak, tj. za moj povratak u vrhunsku formu i za podizanje njegovog znanja i iskustva na nivo koji je potreban za zvanicna takmičenja, ali za početak ove faze priprema - sve je bilo više nego dobro. Pretpostavio sam da će vaga pokazati nešto malo ispod 7kg, što je čika Raša Stejić i potvrdio. Moj učinak je bio 6,8kg, a Sašin svega četiristo grama manji.

 

SAŠA: Nisam mogao da razlučim šta me više boli - leđa ili glava. Ali uprkos tome osećao sam se odlično. Zadovoljstvo koje me je obuzelo bilo je dovoljno da mi sve drugo bude manje bitno! Sa nestrpljenjem sam očekivao merenje. Verovao sam da je Nele bio bolji, ali i da razlika nije tako velika. Kada je Raša ribu stavio na kantar, ispostavilo se da sam bio potpuno u pravu. Mogu samo da zamislim kako je izgledao osmeh na mome licu. Takođe, znao sam da će Neša morati nešto da doda, i tako je i bilo. »Mnogo je to...!«, rekao je, naravno misleci na razliku, i dajući mi tako još jednu korisnu pouku. Ali sve to ostalo je u drugom planu u odnosu na saznanje da takmičarski ribolov, premda izuzetno zahtevan u svakom smislu, onima sklonim nadmetanju pruža uživanje koje rekreativci teško mogu da zamisle.

Tekst u celosti preuzet iz Lista RIBOLOV, br:384
Nenad Kostadinović, Saša Caričić
Foto: Radovan Stejić

Ostavite komentar