Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).

Na skriveno te vodim mesto

Postavio Pedja Pašćan 20/06/2018 0 Komentara Destinacije / Vode,

Onih divnih, davnih godina dok je “Bog još uvek hodao zemljom” (za neupućene: J.B.T., za one mlađe od 30 godina - drug Tito), pa i nekih desetak godina po njegovom “preranom” odlasku, narod pecaroški iz bivše nam Juge imao je na raspolaganju možda i najlepše i najizdašnije terene ako ne u čitavoj Evropi, ono barem u njenom južnom kutku.

Velike ravničarske reke (Dunav, Sava, Tisa, Drava, Drina, Tamiš, Kupa, Morave - komada 3...) i mnoštvo njihovih manjih “rođaka” - čije bi navođenje oduzelo previše prostora - bile su opsednute armijama pecaroša iz svih krajeva zemlje. Brze, čiste i bistre planinske lepotice (Una, Sana, Vrbas, Vrbanja, Tara, Neretva i one dve Save što prave ovu treću, “radioaktivnu”) pružale su užitak mušičarskoj bratiji. Ako tome dodamo i gomilu jezera i veštačkih akumulacija, te bara i kanala u sistemu DTD (Ada Ciganlija i njen “bratski” parnjak Jarun, pa Trakošćan, Bled, Ohrid, Palić, Borkovac, Biogradsko jezero, Skadar...), biće nam jasnije o kakvom prirodnom bogatstvu i šarolikosti razgovaramo. Sve te vode, u srećna vremena, bile su poprište žestokih pecaroških “ratova”, sve do početka ‘90-ih.

A onda su neke “mudre glave” zamenile pecaroške alatke nekim drugim, ubojitijim napravama, i... Raspao se ribolovni Raj na brdovitom Balkanu. Srećom, sve gluposti na ovom “šarenom dunjaluku” (svetu) imaju svoj kraj, pa tako i ovo ludilo polako kreće ka zaboravu. U poslednjih par godina mozak je ponovo počeo da preovladava na ovim prostorima, pa ćete sve češće biti u prilici da vidite jednog čistokrvnog Hrvata kako sa zakletim Srbinom (sada ponovo braća “po oružju”) ispija tursku ka(h)vu u senci vrba negde kraj Une. Svega par nedelja kasnije će im neki Bošnjak praviti društvo u ganjanju skobalja (škobalja - što da ne?) na obalama Drine, ili im pokazati kako se vezuje muva koja bi na Gradcu garant raspomamila pastrmku. Mi pecaroši smo ipak neka druga sorta... Već narednog vikenda zapaliće ova bratija do Janeza, na onaj potok u kome ima više pastrmke i lipljena nego vode. Za to vreme, negde odozgo, drug Tito sve to gleda sa suzom u oku i maše rukom u beloj rukavici. ‘Ti Boga... Ali, da siđemo malo na zemlju (ili vodu - kako vam draže).

 

KOMERCIJALA, NAŠE SUTRA?

Te najbolje godine svoga života proveo sam onako “globtroterski” (ne, nisam pomenuo Dela i Rodnija), cunjajući po bivšoj nam državi, družio se sa mnoštvom kolega, sakupljao od njih forei fazone i učio male tajne velikih majstora udice. Jedina uspomena na te dane su još samo neke fotografije (u to doba nije bilo ovih digitalnih “idiota” od 10mpx): sa drinskom mladicom od 12kg, smuđevima i mrenama sa Drave, deverikama “lopatarama” sa Kupe i Save kod Siska, klenovima sa Ukrine, štukama sa Mrežnice, velikom ohridskom pastrmkom i njenom manjom rođakom, potočarom sa Vrbasa... E, u to doba još nisam imao “svoje mesto”... To je došlo kasnije. Sam pojam “moje mesto” karakterističan je uglavnom za šarandžije i fideraše, a za nas varaličare rezervisano je stalno lutanje (nešto kao “Ukleti Holanđanin”). Samo su šarandžije uvek imale dovoljno strpljenja i nerava da do iznemoglosti hrane jedno određeno mesto i da na njemu iz dana u noć čekaju udarac vodene lisice. Pojavom komercijalnih revira i ta njihova navika se polako gubi. Dođeš na određeno mesto, platiš “ufur”, popiješ piće, zabaciš tri štapa, zvekneš šarana, slikaš, poljubiš pa pustiš, pa kući do sledeće prilike. A već narednog sata će neko drugi sesti na to isto “tvoje mesto” i nastaviti gde je tvoja ekipa stala. Nema više “moje mesto”. Da se ne naljute kolege šarandžije iz “Revira” (Medo, brate - izvini), postarala se ekipa sa “Joce” - isti fazon, samo za štukoljupce... Dođeš, platiš, vrtljaš varke, lupiš štujku, slikaš, ne ljubiš (razumljivo) i pustiš.Tu se negde kao ozbiljna smuđaroška destinacija polako pomalja i jezero Međeš na Fruškoj gori. Kako mi se čini, biće toga sve više... I treba. Kako stvari stoje, uskoro će se samo na takvim mestima loviti riba dostojna slikanja.U protivnom, moći ćemo samo da se “slikamo” (bez ribe)...

Posle mnogih godina lutanja i “opajavanja” raznih voda u potrazi za smuđem i štukom (sve ostalo me ne tangira toliko) širom “lepe naše”, pronašao sam svoj mir... Na žalost - na kratko. Po sistemu “sve što je lepo ima kraj”. Moje skriveno mesto, luka Beograd, je posle mnogih natezanja i prepucavanja konačno pala u nemilost ministarstva za infrastrukturu u nekom njihovom ratu sa nekim “našim” tajkunima i “biznismenima”. Zabraniše pecanje bez pardona jer to, jel’te, nije lučka delatnost. OJHA! Gde me nađeee!? Od svega, samo su pecaroši ispali nešto kao kolateralna šteta. Prvo su mi rasturili zemlju, a sad bi malo da mi “uređuju” i vodu. JBG... Sam sebi polako počinjem da ličim na Palestinca.

 

DUPLO GOLO

 

Da zlo bude veće, i moje drugo (prvo) skriveno mesto, Dunav u Krčedinu, odavno je zauzeto od nekih drugih “hadžija” i “rođaka”... Naime, već par godina unazad (neće valjda tako biti i u buduće) ponavlja se ista slika. Odem konačno na odmor u svoju vikendicu. Znate ono, 2 puta po 15 dana godišnje, ako te gazda pusti (pošto je u tranziciji termin vikend zaboravljena kategorija). Siđem na Dunav i “zaroštiljam” iz sve snage svojim favorit varkama. Juli, upekla zvezda (da pomori Partizane), i šta ću... Prilagodim se novonastalim uslovima na vodi: sistem Drina na Dunavu (kupaće gaćerone, prsluk i u njemu par kutija varki, stringer oko struka pa u vodu do “IHIH”). Prevod sa nemačkog potražite na “Krstarici”. Krenem tako lagano nizvodno (k’o kad juriš pastrmku ili klena - ostala mi deformacija iz detinjstva, sa Toplice) u nameri da “pregazim” tako kilometar-dva. Klepim lepog bucka, nežno ga otkačim i pustim u mutno Dunavo (ženski deo familije je osetljiv isključivo na smuđa - mutave, ne znaju šta valja).

Posle izvesnog vremena - staklenac! Mojoj sreći nema kraja (eskiviram onu tupavu pesmicu “U ribara mokre gaće...”, uvek se pitam šta je mokro lovcima kad se iz lova vrate praznih ranaca). Ukrasim stringer dotičnim gospodinom, i lagano krenem dalje... Nisam odmakao ni 50-tak metara, kad iza leđa čujem “pentu”... Lokalni privredni ribolovac pušta mrežu na onom mestu, da proveri da nisam slučajno možda kojeg smuđa preskočio. Nekih stotinak metara dalje, eto opet smukija okačenog na vobler, a eto i nove mreže iza mojih leđa. Bato, pa ja ti to dođem ko neki glupavi sonar? Ja da ti tražim ribu po Dunavu dok ti srčeš ‘ladno pivo u potaji? E, neće da može! Da nećeš možda i mene da “umrežiš” pa da ti mobilnim javljam pozicije sa GPRS-a gde se stakleni muva? Stvarno, neće da može... Sutradan menjam taktiku. Namerno “otresem” par bucova da ih svi vide, pustim ih a onda na kvarno, onako ko k...a (radnica na štajgi, a nije na šalteru), spustim vrh štapa uz samu površinu da vobler siđe malo niže, u smuđevsko carstvo. Op! Evo ga... Lagano ga dovučem do nogu, pazeći da čak ni ne “prokuva” na površini. Krišom ga dočekam rukom ispod vode, “prepakujem” sa voblera na stringer. Š’a je bilo? Nemamo pooooojma. Penta je taj dan ćutala. Ali...

Već u zoru, sledećeg jutra, pod vodom su me dočekale 2-3 “barakude” (ne ribe, nego najlonske mreže malog okca koje ne praštaju ničemu što kraj njih prođe) na “mom mestu”. Tek da ih okitim nekim taze kupljenim voblerom. O.K., Bato... Daj da potpišem taj Kumanovski sporazum, pa da palim odavde. Nemam ja živaca da se s tobom (vama) natežem. Vadio sam i cepao mnogo mreža a nisu nestale. Samo su se namnožile (k’o gliste, deobom). Slaba je ova moja motkica i mašinica spram vaše teške artiljerije. Predajem se. Ostavljam ti moje skriveno mesto da vršljaš do mile volje, pa sam traži smuđa po njemu i sam sve pojedi (pazi na sitnije koskice, može čovek njima da se zadavi). Ja se “šaltam” u mušičare i odoh da vežbam na nekom potoku, dok i njega ne “umreže”...

NARAVOUČENIJE: ako ste kojim slučajem imali sreće da nađete vaše “skriveno mesto”, tiho, usamljeno i nenapadnuto, čuvajte ga ljubomorno i nikome, ni za živu glavu, ne pričajte o njemu. Ne hvalite se pred kolegama (prijateljima, poznanicima, slučajnim prolaznicima, komšijama i bližom i daljom rodbinom) da tako nešto postoji - pročuće se. A ako se to desi, zna se... Neće na njemu uskoro biti ni punoglavca. Temeljno će ga odeljati ljudi-kormorani. Nemojte čak ni ženi, u nastupu strasti, odati tačnu lokaciju (sem ako vam ne zapreti brakorazvodnom parnicom, i odvođenjem dece kod tate i mame, a vašeg auta u Bubanj-potok na ime prvih par alimentacija) - izlanuće se pred komšinicom uz jutarnju kafu a to vam je isto k’o da ste u “Revirima” objavili fotografi ju i tačan položaj svog “skrivenog mesta”. Bistro vam bilo, pamet u glavu i vidimo se na vodi (al’ na vašem “skrivenom mestu”)...

 

Autor teksta: Dejan Mučalica - Uča
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 28, Jul 2011

Ostavite komentar