Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Maver patenti
Maver patenti
19/06/2019 0

Informacije o kompaniji SPRO
Informacije o kompaniji SPRO
19/06/2019 0

Vrhunske takmičarske udice
Vrhunske takmičarske udice
05/06/2019 0

Debela Berta
Debela Berta
03/06/2019 0

Kraljevski kočijaš, fantastika koja lovi
Kraljevski kočijaš, fantastika koja lovi
31/05/2019 0

Kraljevski kočijaš, fantastika koja lovi

Postavio Pedja Pašćan 31/05/2019 0 Komentara Ribolovački pribor i oprema,

Velika šarena mušica delovala je na površini vode kao nešto što tu ne pripada. Obično se na crnogorskim rekama lovi na male imitacije mrava i jednodnevki, posebno u sred avgusta. Zabacio sam ovo „čudo“ na sam ulaz u omanji vir. Tu se rečica Bistrica sužavala na svega metar i voda je na tom mestu jurila kao kroz levak. Čim je dotakao vodu, ovaj klovn od mušice bio je progutan od povelike potočare, i to takvom silinom kao da joj je poslednji u životu. Kraljevski kočijaš, jedna od najlovnijih mušica na svetu, opravdala je svoj renome.

Prvi put sam ozbiljno razmislio o ovoj muvi kada sam davnih osamdesetih pročitao članak u „Zovu“, koji je napisao legendarni mušičar Andrija Urban. On je malo modifikovao klasičnu verziju zamenjujući bela krila sa CDC perom vezanim u petlju, a rep od zlatnog fazana je razdvojio i postavio ga u „V“ formu. Majstor Andrija ju je preporučio za period kada se na vodi javljaju velike majske mušice. Kasnije sam u nekom stranom časopisu video statistiku profesionalnih vodiča po kojoj je ova lepotica najlovnija mušica na svetu. Zaintrigiralo me je da nešto što je plod ljudske mašte i ne postoji u prirodi, tako uspešno lovi ribu. Navezao sam po desetak mušica u tri veličine i stavio ih u kutiju. Tu su stajale sve do jednog pakleno vrelog julskog dana na reci Gradac. Tada su još na ovoj reci carovale domaće, lukave pastrmke - gračanke. Raša i ja smo uzaludno menjali muve, ali ništa nije moglo da prevari iskusne i probirljive divlje ribe. Iako je voda bila mala i bistra, riba se hranila. Povremeno bi ugledali kolobar u brzaku, koji je isto tako brzo nestajao nošen vodom. Uspevali smo da na mikro jednodnevke ulovimo po koju malecku, ali one prave nisu se dale prevariti. Ušli smo u kombinezonima u jedan vir do grudi, da se rashladimo i tamo započeli filozofiranje na temu: „šta sad riba jede“. „Na površini nema tulara, jednodnevki i kamenjarki“, počeo je logično da razmišlja Raša, „jedino preostaju, ose, bube i skakavci, a da nemaš nekog skakavca?“ „Ne“, odgovorio sam, „a šta misliš, može li da posluži nešto šareno, kraljevski kočijaš, na primer?“

„Ajd, daj jednog“,nevoljno reče moj kolega i pruži ruku, „svašta mi vezujemo na predvez, srećom, nema nikog da nam se smeje“. Priznajem, i ja sam bio skeptik, ali, ajd' vežem i ja jednog, tek da Raša ne bude sam predmet podsmeha. Krenusmo, onako dobro rashlađeni, uzvodno. Raša je stao kod brzaka iznad Devojačkog Vira i vešto zabacivao mušicu na svega par centimetara od suprotne obale, direktno ispod kupinjaka. Stajao je uzvodno tako da je mogao da pušta muvu niz brzak čitavih pet metara. Obično smo na ovom mestu lovili po nekolko riba prosečne veličine. Posmatrao sam kako kočijaša nosi matica. Dok se ljuljuškao na talasima u brzaku, i meni je ličio na nekog insekta koji je pao u vodu i očajnički pokušava da ne potone šireći nožice. Ličio mi je čas na osu, čas na skakvca, čas na neku bubu i onda sam shvatio - on je sve to zajedno. Bela krila, magično svetlucanje paunovog pera, krvavo crveni konac u sredini, repići iz krestezlatnog fazana, začinjeno braon petlovim nožicama - sve to pastrmki liči na ukusnu, jestivu, kombinaciju. Ako pogledamo njenim očima, videćemo krupan i bespomoćan zalogaj. „Evo je“, prenuo me je iz razmišljanja Rašin glas, „opa, nije loša!“ Tamna senka nije htela da se podigne sa dna nekoliko trenutaka, a onda je jurnula niz brzak savijajući Rašin štap. On je pustio strunu sve dok se nije začo dril na čekrku. Riba je već bila desetak metara nizvodno u viru. „E sad je lako“, govorio je Raša dok je oslobađao ribu udice i vraćao je u vodu, „sad znamo na šta se dižu i ove veće“. I gle čuda, već na sledećem brzaku i ja sam ulovio jednu od tridesetak centimetara. Odmah potom, Raša je upisao još dve. Vrućinu više nismo osećali, tresla nas je slatka, ribolovačka groznica. Od jednog smornog dana sve se pretvorilo u jedno ludo popodne. Kada smo izašli iz kanjona i stigli do samog izvora, obojca smo imali po desetak riba. Seli smo u hlad pored brzaka i uživali u pogledu na liticu koja kao da je gutala penušavu vodu ispod sebe, a onda je pretvarala u mirni duboki vir. Raša je, onako sedeći, razmotao strunu i puštao kočijaša da kao surfer jaše na talasima po sred najjače struje. Ponovio je to nekoliko puta, bez ikakve namere da nešto ulovi. I onda se desilo nešto što ću pamtiti čitavog života. Dok smo pogledom pratili muvu, odjednom se na njenom putu, na oko metar ispred nje, podigla crna senka i zalebdela u matici. Kada je kočijaš stigao do nje samo je otvorila usta i progutalamuvu. Nije bilo dileme - to je bila najveća pastrmka koju smo obojica ikada videli na Gracu. Silovito se okrenula i „zdimila“ niz brzak. Začulo se samo jedno „tak“ kada je predvez debljine 0,14mm pukao, verovatno presečen zubima ove riblje Godzille. Sedeli smo nemi, još ne shvatajući šta se desilo.

„E, zato ga valjda i zovu kraljevski kočijaš“, procedio sam još uvek pod utiskom. „Bogami“, dodaje Raša, „ni pridev ’carski’ ne bi zasmetao“.

Vraćam se na početak priče iz Crne Gore koja je skoro identična ovoj. Slične stvari dešavale su nam se i na Drini sa majušnim kočijašima, koje su lipljeni u pojedinim trenucima obožavali. I klenovi sa Nere su takođe ušli u krug obožavalaca ove mušice. Ovakve priče čuo sam još od nekih naših mušičara.

Ipak ima nešto kraljevsko u toj prelepoj muvi.

 

Autor teksta: Srđan Savulov​
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 37, April 2012

Ostavite komentar