Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).

Jedan sasvim običan dan na pecanju - Obedska bara

Postavio Pedja Pašćan 14/11/2018 0 Komentara Destinacije / Vode,

Ubacio sam tvister na vorm udici u sred lokvanja i „vuckao“ ga polako preko velikih zelenih listova. Ličio je na neku neobičnu roze žabicu koja skakuće sa lista na list ne znajući da je dole, ispod vode, u senci prate usta naoružana stotinama zuba. Privukao sam neobičnu kreaturu do poslednjeg lista i pustio je da padne u dubinu na milost i nemilost „nemani“. Istog trenutka štuka kilašica je zgrabila obrok od silikona i pojurila u tminu, ispod lokvanja. „Spade i ova“, rekao sam Radetu, „ovaj sistem je odličan, jedino što ima bezbroj promašaja.“ A Rade je dremao na toplom jesenjem suncu, ljuljuškajući se u čamcu i ne hajući za moje probleme sa štukama...

Obično idemo u ribolov sa namerom da doživimo neke uzbudljive i dinamične trenutke koje ćemo dugo pamtiti. Često zaboravljamo da i sasvim običan dan proveden u ribolovu može da učini da se osećamo odlično i da kući odemo puna srca. Lepo vreme, tišina u prirodi i poneko događanje na štapu, začinjeno pivcem i klopom iz ranca: „Pa šta ćeš više“, Radetove su reči, „ne moraš baš uvek da jurcaš za ribom, odmori malo“.

Krajem septembra obreli smo se na Obedskoj Bari. Rade je imao neka posla tamo pa reče da iskoristimo to i za pecanje. Ja se pripremio za varaličarenje štuke; poneo sam skoro sve što imam, reko’, ne poznajem vodu pa da se nađe. Rade, koji je odličan plovkaroš, poneo je brdo hrane za primamu i nekoliko najboljih petljaša: „Ti pecaj štuke a ja ću da uživam“. Kada smo stigli ujutro, nad vodom je još lebdela izmaglica. Popili smo jutarnju kafu u hotelu i od ljubaznih domaćina saznali nešto više o ribolovu na Bari. Štuka, babuška, šaran i linjak, to se uglavnom peca mada povremeno padne i po neki som.

Sunce je tek počelo da se promalja iza vrba kada smo iznajmili čamac u obližnjoj marini, postavili elekromotor i krenuli kanalom kroz trsku ka Bari. Prijatna jutarnja svežina i prelamanje sunčevih zraka kroz izmaglicu: „Što volim kad mi ovako počne dan“, čuo sam Radeta kao govori, „ubio sam se od posla ove nedelje a sad sam sve to već zaboravio“.

Izašli smo u deo Bare koji je širok oko tridesetak metara, po sredini čist a pri obali sa pojasom lokvanja i trske. Na vodi je već bilo nekoliko čamaca usidrenih u trsci. Mesta za ribolov su obeležena brojevima i povremeno hranjena kukuruzom, da bi se riba zadržavala u njihovoj blizini. Pažljivo smo prolazili pored ribolovaca sredinom kanala i parkirali se na prvom slobodnom mestu. Sunce je počelo da obasjava površinu vode a ja sam požurio sa pripremom pribora da uhvatim još ono malo vremena pre nego se sva štuka povuče u lokvanj. Čim Sunce odskoči smanjuju joj se šanse za ulov u bistroj vodi. Tada joj mnogo više odgovara tama ispod lokvanja koji su idealno mesto za zasedu. Odmah sam na predvez od „Hard Mono“ monofila stavio svoju ručno rađenu džerk varalicu. Ova je napravljena tako da nosom tone ka dnu a da pri trzanju pravi pokrete levodesno ka površini.

Za pravljenje varalica odlučio sam se iz jednog prostog razloga. One kupovne su uglavnom skupe i moraš mnogo da ih isprobaš da bi našao baš onu koja tebi treba za određenu situaciju. Ovako sam sebi napravim ono što mi treba. Zabacio sam džerk blizu ivice lokvanja i povlačio ga paralelno sa njim. Puštao sam ga da ponire ka dnu a onda sa nekoliko trzaja povukao ka površini. Već posle par bacanja osetio sam na štapu kratak udarac i povlačenje strune u stranu. Na štapu je bila mala štuka. Ali to je bilo sve od ulova u sledećih pola sata. Sunce je oteralo svu štuku pod lokvanj. Tamo bi se povremeno prevrnula po neka jureći iz zaklona neoprezan plen, ribu ili žabu. Pored nas je prošao čamac sa četiri momka, meštana, koji su vozeći se pored lokvanja bezuspešno zabacivali spinere ka sredini bare. Setio sam se tada Čika Jove, starog ribolovca, jednog od prvihmušičara u Srbiji i njegove teorije:, „Sine, kad dođeš na nepoznatu vodu i vidiš kako domoroci pecaju, ti onda sve kontra“. I okrenem ja kontra; na vorm udicu navukao sam roze tvister tako da vrh udice ostane sakriven u silikonu.

Klinci su zabacivali od lokvanja u vodu a ja sa vode pravo u lokvanj. Skakutao je tvister sa lokvanja na lokvanj i svojim lupkanjem iz tame mamio gladne štuke. One bi ga zapazile i plivale ispod njega sve dok ne bi upao u vodu a onda je sledio munjevit napad i... otkačinjanje. Male štuje nemaju dovoljno jak ugriz da bi ostale na udici. Poneka je i ostajala, ali svejedno, uživao sam u uspehu svoje prevare. Rade je za sve ovo vreme dremao na dasci od čamca. Dogovor je bio da do podne ja bacam varalicu a od podne pecamo na plovak. „Aman čoveče jel ti bilo dosta“, progovorio je Rade još uvek dremajući, „pogledaj oko sebe, svi u tišini uživaju u ovoj lepoti samo si se ti razmahao. Jel si čuo ti nekad za merak?“

I stvarno, levo od nas bio je čamac sa mladim parom, momak je pecao na plovak a devojka sa belim šeširom sesunčala, desno preko puta pecao je čovek na fider štapove i povremeno vadio po neku babušku i linjake koje je pažljivo vraćao u vodu. Dalje levo od nas dva starija gospodina „peglala“ su babuške na plovak ali bez galame i sa posebnim guštom. Prosto mi je bilo neprijatno što sam poremetio ovu idilu varaličarenjem. Rade nije želeo da sluša savet Čika Jove o kontra pecanju, ugledao se na domaće; stavio je kukuruz šećerac, pustio olovo na dno a plovak iskosio. Ubrzo su bauške pronašle njegov mamac pa je i Rade imao svojih pet minuta, odnosno par sati meračenja. Ja sam ga zamenio na dasci od čamca i zadremao.

Završili smo ribolov i otišli do hotela „Obedska Bara“ na večeru. Ljubazni domaćin, menadžer hotela, Cvele preporučio nam je domaći gulaš, domaće vino „Kube“ i domaću pečenu papriku. Fantastičan završetak jednog običnog dana. Još kad su kao šlag na torti zasvirali Cigani tamburaši zamalo da ostanemo i na spavanju. Uzeo sam od Cveleta kontakt telefon 022-488-622, tek ako neko od vas što čitaju magazin „Reviri Srbije“ poželi da malo predahne i uživa kao mi što smo.

,,Eto, jesi l’ video kako može da bude lepo na pecanju i bez tvoje jurnjave za ribom?“, rekao je Rade dok smo se vozili ka kući. Jesam, zaista sam proveo jedan divan dan na vodi a dok sam tonuo u san, zavaljen u udobnom sedištu auta, kroz glavu su mi prolazili stihovi pesme kojom su nas ispratili tamburaši: „Divan je kićeni Srem...“

 

Autor teksta: Srđan Savulov
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 32, Novembar 2011

Ostavite komentar