Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).

Francuski šarani 1

Postavio Pedja Pašćan 22/01/2018 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Nekoliko sati posle pada u vodu, topli čaj ali i toplota vreće vratili su me u život. Ponovo sam bio sposoban da nastavim s istraživanjem dna i biranjem lokacija za lov. Nikako nisam bio zadovoljan učinkom ona dva štapa locirana prema dubini i sredini jezera. Odlučio sam da onog desnog, koji je gledao prema zimovniku, ipak još jednu noć zadržim na istoj poziciji. Na taj način, osigurao bih se za varijantu u kojoj neki šarani ne reaguju odmah na mamce bačene u vodu, već im treba nešto vremena da ih prihvate.

Dve velike ribe su me doslovno izluđivale, igrajući se na površini i gurkajući marker tog istog desnog štapa levo-desno. Ne znam zašto, ali ni jedna od njih nije htela da pokupi mamac koji se nalazio samo dva metra dublje. Promenio sam tokom dana nekoliko mamaca, montaža i prezentacija. Veće boile, manje, plivajuće, sneško belić, jedna dubinska, dve dubinske… I ništa!

Čvrsto sam odlučio da levi štap premestim, mada još nisam tačno znao gde. Na mestu nasuprot meni, Yury je pronašao i obilato nahranio tri pozicije, pa je na centralnom delu jezera gde smo lovili postajalo gusto. Kako se u sledećih nekoliko dana očekivalo otopljenje, pretpostavio sam da bi u tom slučaju šarani mogli ponovo krenuti prema plitkom delu. Zbog toga sam, nabadajući starom Chimerom po dnu i prateći po sredini vode staro korito potoka, krenuo prema velikom zalivu tražeći prvu čistu peščanu lokaciju. Na nekih osamdeset metara od obale i pedesetak metara „uzvodno“, na metar dubine konačno sam napipao malu čistinu površine malo manje od metar s metar. Oko nje je bio mulj. Ipak, ono što me je najviše razveselilo bile su u pesku izdubljene rupe. Preciznije, nekoliko njih, dubine oko 30 centimetara. Znao sam da sam najzad pronašao baš ono što sam trebao - riblju trpezariju! Naime, još davnih dana na Šumbaru, u periodima dok riba nije grizla, često smo se kupali. Najzanimljivije nam je u to vreme bilo istraživanje lokacije na kojima se najbolje lovilo. Još onda sam uvideo kako su to redovno bila mesta tvrdog dna, pogotovo ako je u pitanju bila ona tvrda žuta glina. Na tačkama gde je najbolje grizlo bile su izdubljene jamice, koje su prilikom hranjenja napravili šarani. Poznavanje takvih pozicija je u pravilu uvek bilo ono dragoceno lokalno znanje koje nas je izdvajalo od povremenih posetilaca jezera, i najčešće jedan od ključeva uspešnog ribolova. Ako riba radi, precizan „zabac“ na takvo mesto uvek bi značio i udarac.

 

Mraz i udarac

 

Zbog toga sam dobro markirao poziciju i sav sretan odveslao na obalu, po uobičajenu porciju prihrane i sistem s mamcem. Sledeću noć čekao sam pun optimizma. Bila je vrlo hladna, kao i prošla. Oštar planinski vazduh ponovo je doneo mraz! Živa se u termometru pored mog šatora spustila na dva stepena ispod nule, pa sam već dva sata posle sumraka potražio zaklon i toplotu u šatoru i vreći. Negde pred zoru začuo se senzor. Bi! Bi! Bi! Istrčao sam bos iz vreće i kontrirao. Bio je to moj desni štap. Da, baš onaj kojeg sam ostavio za svaki slučaj još jednu noć na istom mjestu! Otpor je bio jak i kroz pola sata solidne borbe velika riba uplovila je u mrežu meredova. Kad sam je podigao na podlošku, počelo je da sviće. Pod svetlom lampe na glavi posmatrao sam velikog šarana koji je samo polako otvarao i zatvarao škrge, mirujući na velikoj zelenoj podlošci. Bio je u izvrsnoj kondiciji, kao nov, bez ijedne ogrebotine. Uživao sam gledajući veliki smeđi greben i zlatnožuti trbuh sa samo nekoliko nepravilno raspoređenih krljušti. Vaga je pokazala punih 19 kilograma. Još jedan kapitalac! Pucao sam od sreće, baš kao malo dete.

Verovatno nikad neću razumeti novopečene ribolovce koji posle samo nekoliko dobrih sezona (ili desetak ulovljenih velikih riba) počnu da podcenjuju svoje ulove. Sećam se jednog mladića koji je prošlog proleća na Šumbaru lovio na mestu do mog. Tek što je izmorio i meredovom prihvatio lepog golog šarana od 15 kila, pomalo mu je grubo otkačio udicu rasparavši mu pritom poveći deo usta. Posle toga ga je grubo odgurnuo u vodu i rekao: „Takva dva sam već lane ulovio, ne priznajem više ni jednu ribu koja nema bar dvadeset!!!“ Ne znam zašto, ali taj mi se nemili prizor vrlo snažno urezao u sećanje. Bahatost i ovaj hobi, čini mi se, nekako baš i ne idu zajedno. Zbog toga, kad god ulovim neku lepu ribu setim se ovog prizora i uživam u njoj kao da mi je poslednja. Suština ove nama drage i pomalo detinjaste igre je baš u tome da se u ribolovu dobro opustite, odmorite i da se u završnici - ako vas krene - maksimalno veselite svakom boljem ulovu. Još je lepše ako sve to možete da podelite s dobrim prijateljima. Meni kao da se ovog puta sve lepo složilo. Otišao sam do Campija, probudio ga i zamolio za par slika, za uspomenu.

Posle toga sam s nepromenjenom “dobitnom“ kombinacijom boili u vidu sneška-belića (dubinska i plivajuća, obe veličine 16 mm, na Kordinoj Longshank udici broj 4), ponovo odveslao do markera i postavio ih na istu poziciju. Oko udice sam ponovo istresao po kilu ipo ribljih i isto toliko biljnih peleta, kao i dvadesetak celih, ali i isto toliko na pola prerezanih boili, obe vrste (riblje i biskvit/ptičja hrana) u obe veličine (16 i 20 mm). Engleski ribolovci dobro su istrenirali ovdašnje šarane, i čitav je ribolov na neki način za sve nas ispao puno teži od onog što smo očekivali, ali i od standardnih situacija na našim vodama.

 

Stari šumbarski trikovi

 

Grubi sistem, velika boila, loše odabrana lokacija i šablonski pristup ribolovu jednostavno nije palio. Zbog toga sam se morao dodatno angažovati, a uz preciznu lokaciju najboljih pozicija za lov iz džepa izvući neke od naših starih šumbarskih trikova, s nadom da ih Englezi pre nas još ovde nisu masovno koristili.

Jedan od njih je da mamce na koje lovite makazama ili iglom za montažu dodatno izranjavite, praveći po boili veće ili manje nepravilno raspoređene rupice, i posle toga naknadno „nadipujete“. Time se postiže efekt boljeg otpuštanja arome a istovremeno se i izgled sveže boile menja u onu koja dugo stoji u vodi i koju je mala riba opasno načela. Za lukave šarane to je znak kako je to sigurna, proverena hrana..

Osušene i tvrde mamce sam redovno pre upotrebe namakao po jedan dan u vodi (da se malo omekšaju), jer sam uočio kako ovde šaran radije uzima mekše mamce od tvrđih. To sam radio i iz razloga da oslabim aromu. Naime, velike ribe se nekad klone jako aromatizovanih mamaca, pa se ovakvim močenjem pre ribolova dobija efekat „dan vremena starih boili“, i naravno - udarac.

Plivajući solo mamci jednostavno nisu radili. Riba mi je uzimala jedino na dobro izbalansiranu sneško-belić prezentaciju, ili na jednu ili dve tonuće boile. Veličina mamca takođe je bila vrlo važna, jer sam skoro sve ribe osim onog prvog (uvodnog) šarana ulovio na boile veličine 16 mm. Na „dvadesetice“ mi kasnije jednostavno nisu uzimali.

Još jedna od taktika koju sam ovde primenio je korišćenje nekoliko međusobno pomešanih vrsta boili (kako po sastavu i mirisu, tako i po veličini). Uz dve različite veličine, deo boili sam sekao na pola kako bih još više zbunio iskusne ribe. Naime, kad mamci neko duže vreme stoje u vodi, dobro se napiju a posle toga počnu da se raspadaju. Rasečene boile na neki način oponašaju stare mamce, ali istovremeno i jače otpuštaju mirisne signale pa tako dodatno primamljuju ali i zbunjuju iskusnu ribu.

Odmah pošto sam se čamcem vratio na obalu, zasvirao je senzor drugog, daljeg (levog štapa), s one nove, metar plitke juče pronađene lokacije. Kontrirao sam! Ponovo u tvrdo! Dvadesetak minuta solidnog otpora i ubrzo se još jedan lepi, manji šaran težak oko jedanaest kilograma našao na obali. Sad mi je sve potaman, pomislih. Sve tri lokacije rade. Konačno sam na sva tri štapa imao ribu. Vreme je postajalo sve lepše i toplije, što je značilo da bi šarani, zbog zagrevanja vode, mogli da u većem broju krenu iz zimovnika. To znači da ova poslednja lokacija ima sve bolju perspektivu.

 

Peleta je zakon

 

Zanimljivo je kako ovo jezero tokom svih godišnjih doba dobro reaguje na ribolov peletama. Kako mi je vlasnik jezera Tony objasnio, to uopšte nije čudno jer se radi o čistoj navici. Ovi šarani su jednostavno godinama navikavani na pelete, i doživljavaju ih kao prirodnu hranu. Ukoliko pokušate da ih na isti način zasipate boilama, brzo se zasite i teško da ćete imati uspeha. Zbog toga se ovde već godinama tokom cele sezone kao najbolja pokazala kombinacija: puno peleta, malo boili uz još jedan dodatak - što više peleta, više riba.

Pošto sam rešio rebus lokacije, količine i vrste mamaca i prezentacije (i preživeo pad u vodu), dolazak sve toplijeg vremena obećavao je dobar ribolov u nastavku nedelje. Tako je i bilo. Strpljivo sam se držao upravo pronađenog ključa uspeha i redovno čamcem razvlačio sisteme s mamcima i lovio šarane. Iako je zapravo puno lakše i jednostavnije uz pomoć rakete s obale zabaciti nekoliko tura peleta i za njima sistem s mamcem, pokazalo se da u tome ipak nisam bio dovoljno precizan. Naime, lično sam se uverio kako posle raketiranja i zabacivanja, iako je to s obale delovalo vrlo precizno, nije bilo udarca. Nasuprot tome, posle svakog postavljanja sistema iz čamca sledila je akcija.

 

Sve na isti štap!

 

Sledeće noći sam opet, negde pred samo jutro, na levi daleki štap dobio vrlo lepog šarana od 17 kg. Noć iza nje na istom mestu još dva: veleljuskavog od 10 i jednog ljuskaša od 9 kilograma. Dan iza toga, ista lokacija donosi mi golaća od 14.5 kg, dok sam pred samo jutro, u noći na petak, ulovio najveću ribu izleta, divnog golaća od 19.5 kg. Desni štap je posle one jedne velike ribe potpuno zamro. Iako sam i dalje redovno prihranjivao istu lokaciju na dubini, čini se da je toplije vreme i zagrevanje vode napravilo svoje. Bez obzira na to, bio sam uporan i dosledan. Iako mi je jedno hranilište radilo dobro, a druga dva nikako, nije mi padalo na pamet da sva tri štapa premestim na istu lokaciju. Bojao sam se kako bi više razapetih najlona moglo dodatno uplašiti ove po prirodi oprezne ribe. Zbog toga sam se pouzdao u štap koji dobija i na njemu sve do kraja ribolova predano radio. Sve u svemu, konačan ulov od devet velikih riba (4 preko 15 kila), plus sedam dana druženja i dobre zabave s prijateljima, i dobrog sna na čistom planinskom vazduhu teško se može s nečim lepšim uporediti. Tamo sam po prvi put uživo video tetreba, svaku noć slušao „baukanje“ srndaća i hukanje sova, a tri večeri za redom, na desetak metara od moga šatora, gledao divlje svinje kako riju po livadi... Sve u svemu, ovaj doživljaj vrhunskog ribolova u francuskoj divljini pamtiću kao zaista neponovljivo iskustvo.

Da, čini mi se još kako možda na kraju nije nevažno napomenuti da sam u sedam dana ribolova potrošio oko 120 kg peleta, deset kila boili i oko 5 kilograma rastresite dubinske hrane. Na kraju se pokazalo kako Tonyjeve reči s početka ovog ribolova ipak stoje, i nisu samo reklamni trik. 

„Koliko ste peleta spremni potrošiti, toliko ćete šarana i uloviti“. Odnos u vodu ubačenih peleta bio je približno proporcionalan s količinom ribe koju je ulovio svako od nas.

 

Kako su prošli ostali?

 

Iako sam i ovaj put ponovo imao čast da lovim u „probranom“ društvu, učinilo mi se kako nisu baš svi bili jednako motivisani. Sem toga, ni sreća nas nije jednako poslužila. Naime, Eduard je za nedelju dana ulovio šest šarana od kojih je najveći imao 16 kilograma. Campi je imao jednog od 11 kg, ali i temperaturu koja ga je veći deo izleta izbacila iz stroja, tako da je dobar deo vremena proveo u ležaljci, pijući čajeve i lekove. Yury je na svom mestu punih pet dana bio bez udarca. Međutim, kad se vreme konačno popravilo, šarani su masovno krenuli u plitki deo zaliva. Jedan iskusan potez i promena mesta lova noć pre našeg odlaska donela mu je drastičan zaokret. Tu poslednju noć je masivnim hranjenjem peletama ušao „direktno“ među njih, i ulovio čak 10 šarana od 9 do 15 kilograma. Tolja, koji je lovio desno od mene prošao je najgore. Tokom čitave nedelje imao je dve akcije i dve velike ribe na štapu, ali ni jednu nije uspeo da izvuče. Jedini ulov koji je ostvario bio je Adamov mali žuti stafordski terijer po imenu Jerry. Naime, u trenucima kad smo odlazili na zajednički ručak u malu drvenu trpezariju, Jerry bi se po pravilu uvek iskrao napolje, trčao po našim mestima i tamo tražio slučajno zaboravljene boile. Tolja je pre nego što je napustio svoje mesto udicu s montiranom boilom zakačio za provodnik štapa i stavio ga u senzor. Kad je Jerry zgrabio boilu i pojurio, udica mu se zabila u uvo. Pokidao je predvez, srušio u vodu štap i vratio se među nas s neobičnom „minđušom“. Na kraju sam ipak stradao i ja. Iako sam mislio da sam na godišnjem odmoru, i u Francuskoj sam kao veterinar imao posla, vadeći Jerryu udicu iz uha.

Uz dobar ribolov, dobro društvo i izuzetno gostoprimstvo naših domaćina (Tony nam je svaki dan kuvao engleske i francuske specijalitete), sedam dana je prohujalo kao u trenu i došlo je vreme za povratak. Još jednom 1500 kilometara i 18 sati bez prekida za volanom. Ipak, ovaj put je bilo lakše. Udobne francuske i nervozne talijanske drumove pregazili smo u komadu. Baš kao i na početku priče, Campi i ja smo se menjali za volanom i uz laku priču probdeli još popodne i noć. Još jedan predivan izlet i pregršt novih uspomena koji će mi zauvek ostati u najlepšem mogućem sećanju. Campi, Eduard, Tolja, Yury, Adame i Tony, hvala Vam još jednom na svemu!

 

Autor teksta: Krešimir Kuri
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 23, Februar 2011

Ostavite komentar