Vaša korpa je prazna!
MENI
Na opšte zgražanje u Srbiji sve brojnijih smuđaroša, nešto moram da priznam. Za mene, samo je štuja riba – sve ostalo su mamci. Beš „ribe“ što se brez sajlice love – je l’ tako, lolo moja neopevana? Kad reko’ sajlica... Kako li je samo tačna ona, po kojoj pravu vrednost nečega spoznaš tek kad to izgubiš.
Desetak džigova, desetak strimera, desetak voblera: u Krčedin kren’o, desetak da naplatim. Bucov, smuđ – ne pravim razliku. Po Marfijevom zakonu, voda u opadanju, a one dvojice k’o da u Dunavu nikad bilo nije. Zauzvrat, štuja luduje u priobalnom granju. Šteta što sajlice ne rastu u šumi! Improvizovan čelični predvez mora se zbudžiti na licu mesta. Možda ne izgleda lepo, ali će provereno obaviti posao. Ako je teren plitak i relativno sporog protoka, „ogrlicu“ je bolje napraviti samo od kopči, da bi predvez (p)ostao lakši. Samim tim, propadanje mamca je sporije, što u praksi rezultira većim brojem udaraca.
Dvadesetak strimera, dvadesetak pilkera, dvadesetak leptira... Kren’o u Bečej, bucovu da se (p)osvetim za prekjučerašnje „duvanje“. Hajči, a ne uzima, kakav brezobrazluk! Danas, po Marfiju, voda k’o ulje, nigde rauba. Srećom, velika štuja izofirala se na izlasku iz limana. Začudo, ni na tiskim vrbama sajlice ne rastu. Dodatni problem je što na tekućoj vodi čak i ka- šika jako teroriše najlon. O leptiru da i ne govorim: jedna vrtilica de-fi-ni-tiv-no nije dovoljna. Stoga predvez treba zbudžiti od virbli naoružanih kopčama! Ne postoji spiner sposoban da ovako zaštićenu strunu ukovrdža. Priznajem, ovakvoj montaži estetika (uopšte) nije jača strana. Ako, Njoj ne smeta.
Poš’o na Tamiš, baš na štuju! Gazi se neki kilometarski kubik, spram koga su vijetnamske močvare tek uređeni engleski vrt. Okliznuo se više puta, dvared na glavu pao, i sa torbekanjom punom mulja konačno stigao na reku moje mladosti. Štuka luduje! Posle izvesnog vremena, otkinuo... Pola sata bezuspešno tražim sajlice: očigledno, ispadoše. Jedini izlaz beše da poskidam sve gornje alkice(!) sa kašika, komada dva’js. Kopče – naravno - nisam poneo, jer bih na kraju svake sajlice (da ih nisam posejao) imao jednu. Da bi sprečio mršenja bočnih predveza sa bucovskim strimerima, kao i uvek sistem vezao monofilom 0,40 mm. Špulna slučajno ostala u torbi. U nedostatku čeličnih, solidan antištučji predvez može se izraditi od debljeg monofila. Treba ga udvostručiti, da ga tigrica što teže pregrize. Posle svake uspešno okončane borbe prekontrolisati stanje predveza. Imaš samo 30-icu? Idi kući, kukajući...
Do podneva pokidao sve sajlice, komada deset. Plus, lovi kanapom (pletenicom). Na prvi pogled, nema od čega da se napravi predvez. Na drugi... Za razliku od mono-predveza, ovde važi: što tanje, to bolje. Zamisao je očigledna. Zahvaljujući malom prečniku kanap će (daj Bože) uspeti da se useče u štučje desni, van dohvata onih čudesnih oštricama naoružani’ očnjaka koji bi mirne duše mogli da nose oznaku „Made by Owner“. Za svaki slučaj, aždaju zamaraj što kraće.
Deset šedova, deset grabova, još deset šedova, brežina, panjevi. Naravno, plemstvo posti. Za to vreme, oni što love na gliste (lauferke) uz te iste smuđeve što, kao, ne jedu, privode protfiša, deveriku... Šta sad? Žrtvuj jednu Berklijevu gumicu, eto šta. Može neka iz serije „Twice the power“, još bolje „Tornament strength“. Najbolje: „GULP“! Iseckati na adekvatno male komade, staviti jednokraku udicu i zabaciti dubinku! Ovo nije moj izum. Pre desetak godina probali basa na Triangli u Bačkom Petrovcu. Neće! S. Zec (NS mušičarski instruktor) vez’o plovak, i „krstio“ parče ’leba s nekol’ko kapi Berkley Strike-a, ne shvatajući da ispisuje novu stranicu u sportskom ribolovu. Bodorka, babura, basić (!), patuljasti klintonid, deverik(ic)a... Smuđ meraš! Po vedrom danu! U metar vode!? Kuda to ide ovaj svet?!
Na takmičenju u Novom Bečeju prilazi nepoznati kolega po strasti. Vi ste taj-itaj, kažem: ja sam taj-i-taj. „Napisali ste: pliva smuđ niz žutu štraftu“ (misli se, fluo strunu), „a na kraju štrafte – hrana“. Red je da posle 20 i kusur godina nešto priznam. Autor inkriminisane rečenice odavno nije s nama. Želeći da slankamenačkim vikendsmuđarošima pokaže kol’ko (ne)znaju, na džig-glavu vez’o komad žute pertle! (Džubre, nije im kaz’o da ga je preko noći potopio u Berkley Strike). Na vr’ špora petorica stoje, složno vukući uzvodno, moj Žikica svlači nizvodno. Rezultat posle pola sata? Svi uzvodni: nula, on tri komada, oko pet kila... Da se ne lažemo, može i bela pertla, iz originalnih kineskih „starki“...
Autor teksta: Đorđe Veber
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 12, mart 2010.
