Preciznost i kontra

Nedavno me je prijatelj Igor iz Smederevske Palanke s pravom upitao: "Zašto si serijal tekstova naslovio 'Kako uhvatiti smuđa na teži način'? Zar ne treba da težimo da sve obavimo što jednostavnije?" Odgovor, siguran sam, zanima i mnoge druge kolege, paga i ovim pufem dajem. Najlakšl način ribolova svodi se na prikupljanje informacija ko je gde, kad, šta i kako ulovio, i ponavljanje postupka na istom mestu. Srećna okolnost za ribolovce koji žele da sve odrade na najlakši način jeste da se i tako neki put ulovi riba. Srećna okolnost za ribe je da takav pristup uglavnom ne rezultira ulovom. Kao svaka druga veština i ribolov se mora naučiti. Učenje i sticanje iskustva zahteva vremena i truda, često uz odricanje od drugih zadovoljstava. Taj teži put uspehom rezultira sporo ali sigurno. 

Ovoga puta pozabavićemo se najtežim načinom lova smuđa - varaličarenjem u panjevima, koje brzo presedne svim kolegama ubeđenim da se blinkerisanje svodi na lako ponovljiv šablon, u kome nema mesta niti potrebe za trudom ili improvizacijom.

SPOLJNA KRIVINA REKE, koja je izložena udaru toka, najčešće je pod brežino i oivičena strmom obalom. Potonja decenijama erodira, a priobalne vrbe i topole padaju uz nju ili ih bujica odnosi. Stabla koja ostanu uglavnom su prislonjena uz obalu delom debla s korenom, a krošnja je pod vodom u celosti ili delimično ulovom. Takva mesta su uobičajena okupljališta svih vrsta riba zbog veće dubine, vrtloženja, zaklona i obilja hrane. Trula stabla i granje na dnu obiluju račićima (gamarusima) i larvama insekata u raznim stadijumima razvoja. Takozvani panjevi su atraktivni za ribolov u svim godišnjim dobima, a najposećeniji su po niskom vodostaju, leti i zimi, po ekstremno toploj ili hladnoj vodi, kad druga mesta nisu dovoljno produktivna. Varalicom se na takvom terenu može loviti iz usidrenog čamca ili sa obale, a prezentacija mamca je makimalno otežana zbog pridnenog i priobalnog krša. Neophodno odlično poznavanje rasporeda prepreka, a vođenje i provlačenje varalice između granja je tehnički najsloženije u varaličarenju. U takvim uslovima malo je upotrebljivih tipova varalica. Za ribolov pri dnu se koriste džigovi sa štitnikom, a u površinskim slojevima plivajući plitkozaranjajući vobleri. Ako se peca iz čamca, valja se usidriti van pojasa prekrivenog panjevima, a varalicu treba zabacivati u potopljenu krošnju drveta i voditi je ka sebi, a nikako je ne povlačiti ka stablu i mestu račvanja grana. U suprotnom, ako dođe do napada ribe, vađenje ulova je skoro nemoguće.

PREMA POLOŽAJU STABLA u vodi možemo proceniti pravac u kojem se krošnja račva, a tok treba da iskoristimo kako bismo varalicu vodili nizvodno od nje. Prostora između stabala najčešće nema mnogo, pa izglednu zonu po pravilu možemo pretražiti sa nekoliko zabačaja. Zato na mesto valja doći u pravo vreme i tih nekoliko puta provući mamac bez buke i bez greške. Drugi način, kojim se mesto može obraditi još preciznije, jeste vertikalno džigovanje iz fiksiranog čamca. Plovilo treba dovesti tiho do obale i pramac vezati za neko drvo na njoj, a bočni ili krmeni deo za neku granu, ako je ima, ili ga prisloniti i vezati za oboreno stablo. Manevrisanje čamcem će uznemiriti ribu, ali je neće oterati ako sve obavimo bez previše buke i pomeranja granja u vodi, ali pre zabačaja treba sačekati desetak minuta da se mesto malo »smiri«. Valja imati u vidu da je riba koju nameravamo da ulovimo na nekoliko metara ispod nas ili nizvodnije i ne treba zabacivati dok dobro ne proanaliziramo poziciju. Varalica pogodna za ovu situaciju je opterećeni vorm, montiran na udicu sa štitnikom. Konusno otežanje manje zapinje za granje od klasične džig glave, a sa njim možemo koristiti razne »gumice«, tvistere, vormove, »džerk silikonce«, itd. Najpre spuštamo džig u krošnju i nakon kontakta s dnom podižemo ga za 20 do 40cm, pa ga spuštamo i to ponavljamo do izlaska varalice iz zone u kojoj očekujemo prisustvo smuđa. Narednih nekoliko puta treba zabaciti neki metar bliže ili dalje, promeniti putanju varalice, ugao vođenja, visinu ili brzinu vertikalnih potezanja, dok ne usledi napad ili dok ne procenimo da smo potpuno pretražili mikrolokaciju. Večernji ili noćni ribolov smuđa u panjevima je možda i najuzbudIjiviji. Smuđ se za varalicom tada diže do površine, napadi su siloviti i iznenadni, a mesta za borbu i zamaranje gotovo da i nema.

RIBOLOV U PODVODNIM KROŠNJAMA je najteži oblik varaličarenja smuđa, koji traži odgovarajuću opremu. Prilikom izbora štapa nebitne su sve karakteristike osim dužine i snage. Dužina izbačaja je nevažna, jer se ne zabacuje dalje od 5-6 m, a optimalna bacačka težina bi trebalo da bude što veća. Kad je reč o savitljivosti, najbolje su se za ovakvo pecanje pokazali parabolici sa oznakom MH (»Medium Heavy«). Najbitnije od svega jeste da štap ima dovoljno snage da može bez rizika da iščupa iz vode ribu od bar kilograma. To verovatno nekome deluje grubo, ali u ovakvoj situaciji sve je u kontri. Najmanje važan deo opreme je čekrk, jer je ovaj način varaličarenja u klasi težeg »pec« ribolova. Jedina namena čekrka je skladištenje strune, a proklizavajuća kočnica je sasvim zategnuta i nema nikakvu ulogu u zamaranju ribe. Izbor strune treba prilagoditi pomenutom grubom pristupu i ona ne bi trebalo da budu manje nosivosti od 4-5kg. Treba izbegavati jače strune, jer je bolje odreći se varalice nego izvaditi stablo iz vode. Uklan janjem prepreke trajno gubimo dobro mesto, a buka koju pri tom pravimo na kraći rok čini i obližnje izgledne zone neproduktivnim. 

PRECIZNOST ZABAČAJA od presudnog je značaja pri pecanju u kršu. Oni ribolovci koji često kače varalice na nadvodne delove stabla i okolno žbunje bolje da i ne pokušavaju da pecaju u ovakvim uslovima, jer ih prave nevolje očekuju tek kada mamac dospe u vodu. Ubaciti varalicu na malu površinu, provući je kroz granje i izvaditi je s ribom, vrhunac je blinkeraške veštine. Najčešće se zabacuje samo njihanjem, bez mahanja štapom, ali je nekada i to neizvodIjivo, pa nam preostaje samo da vobler spustimo na površinu i prepustimo vodenom toku da ga odnese do određenog mesta. Vobler se povlači i navodi uglavnom lagano, paranjem površine, sa povremenim ubrzavanjem i zaranjanjem, a često ga treba njihati u mestu, u jačem vodenom toku. Kada napada ovako vođen vobler, smuđ munjevito napušta zaklon i u okretu grabi varalicu. Pri tom su vrlo česta slaba kačenja, a riba je odmorna i borbena, pa je vađenje krajnje neizvesno. U startu se treba pomiriti sa time da je već i realizacija polovine od ukupnog broja udaraca dobra, jer se napadi najčešće završavaju zabadanjem udice na najgorim mestima za ribolovca - na međuviličnoj opni ili na mekom obodu čeljusti, a uz to zamaranja nema, budući da se riba vadi odmah, i spadanja su neminovna. Posebno je problematičan napad krupnog smuđa u takvim uslovima jer imamo vrlo malo slobodne strune (recimo tri metra od vrha - štapa do ribe), nemamo ni metar prostora za borbu, vađenje na »o-ruk« je neizvodljivo, zamaranje u mestu takođe, pa je jedini izlaz popuštanje strune, što će smuđ iskoristiti da se zavuče u najbližu krošnju. A kada se to desi, ribolovcu preostaje ili da čeka da riba sama izađe iz zaklona (što se ređe zbiva), ili da uđe u vodu (što se događa nešto češće) i pokuša da je natera da izađe, ili da posle dužeg čekanja pokida strunu, što je najčešći epilog ovakve situacije. Varaličarenje u panjevima je težak i grub ribolov, ali činjenica je da upravo na krševitim terenima ima najviše grabljivica, pa se vredi potruditi ne bi li se tom veštinom ovladalo. 

Tekst u celosti preuzet iz Lista RIBOLOV. br: 384
Tekst i ilustracije:  Dragan Radojević Dunav