Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Pecanje klenova
Pecanje klenova
09/08/2019 0

Povratak prirodi
Povratak prirodi
08/08/2019 0

D.A.M. pribor i oprema za pecanje
D.A.M. pribor i oprema za pecanje
15/07/2019 0

Maver patenti
Maver patenti
19/06/2019 0

Informacije o kompaniji SPRO
Informacije o kompaniji SPRO
19/06/2019 0

Bandar, iz učinog ugla

Postavio Radovan Stanic 09/05/2019 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Kratko, jasno i jednostavno, baš kakav je i on sam. Ovaj pomalo zapostavljeni i „obespravljeni” srodnik smuđa oduvek je bio nekako u drugom planu. Uglavnom nam se javlja kao „kolateralna šteta” pri lovu smuđa ili štuke (bilo da su u pitanju varalice, filet ili keder), ili pri pecanju babuške i deverike, kada ovaj proždrljivac uspe da im ispred nosa mazne crviće ili glistu.

Obrni, okreni, siroma’ uvek bude dočekan sa ne baš biranim izrazima… Retki su ribolovci koji ga ciljano love, a to je (po njega) u neku ruku srećna okolnost. Upravo zahvaljujući tome što se relativno mali broj pecaroša interesuje za njegovo „zdravlje”, on je i dan danas vrlo rasprostranjen i brojan na našim vodama. Kažem srećom, jer njegova najveća „mana” je upravo njegova bezgranična proždrljivost. Čim u svojoj blizini spazi neki interesantan zalogaj (makar on i ne bio baš „jestiv” – varalica), nezaustavljivo jurne i spakuje ga do „pupka”. Ta alavost mu često i dođe glave, jer i oni ribolovci koji bi ga i inače vratili natrag u vodu, jednostavno nemaju šanse da ga, bez posledica, oslobode udice (sem, naravno, ako dotični bandar nije imao „sreću” da ga upeca neki hirurg sa VMA, i to u društvu kolege anesteziologa). Šalu na stranu, za ovog proždrljivca nema „nemoguće misije”. Bez pardona juriša na žive mamce (već pomenute crve i gliste, filete i kedere), kao i na veštačke mamce namenjene štuki ili smuđu. Ne zazire čak ni od leptira No.5, ili neke slične kašike, a prava su mu poslastica vobleri od 3-5cm, mada se ne plaši ni „sedmica”. Tvistere i šedove od desetak centimetara guta u slast, da sve zvoni. Prosto se nekad nasmejem od srca kad shvatim da je moju „Sirenu” od 12cm, spremljenu za smuđa, maznuo neki bandar, tek nešto veći od nje. A da ne pričam o tome kako sam više puta imao priliku da ulovim „kapitalca” koji je pojurio vobler svoje veličine, pa čak i nešto veći od sebe (zauvek mi je ostala nedoumica kakve je namere imao dotični „džentlmen” spram moje drvene „mezimice” – da je pojede ili da je obeščasti). Za njega kao da ne postoji prevelik zalogaj…

Velika je šteta što na našim vodama ne dostiže neke gigantske razmere kao njegova sabraća po Nemačkoj, Rusiji ili Mongoliji. Tamo je „baja” od 2-2,5kg sasvim normalna stvar (eto, da jednom i Nemci imaju nešto veće od nas Srba, tek onako za promenu)… Ovi naši (mislim na bandare) u odnosu na njih izgledaju ko „poletarci”. Za naše uslove, svaki bandar koji je uspeo da preskoči magičnu cifru od 500gr može se smatrati kapitalnim primerkom. A nije uvek bilo tako… Sećanje me još uvek sasvim dobro služi (što bi neki rekli: „Bolje da te trese Parkinson, nego da te zaboravi Alchajmer”), pa mi se i danas vrate slikelepih bandara koji su se tamo do ‘90-tih godina mogli uloviti na Spačvi (za one mlađe, to vam je kanal na putu Beograd-Zagreb, dok se taj put još uvek zvao „Put Bratstva i jedinstva”). Bože mili čuda velikoga… Zabaciš balerinu sa crvenperkicom od 10-12cm u neku rupu u travi (većim delom godine je Spačva više ličila na teren Zvezdinog stadiona nego na kanal – trava pa rupa, pa opet malo trave, pa još veća rupa…), i namestiš se lepo da dočekaš štuju. Ubrzo, bez najave, balerina samo nestane u travi, najlon se zategne i krene da „šiša po terenu”. Ne moraš ni da sačekaš sa kontrom. S druge strane, nešto se pošteno bori za goli život. Već vidiš sebe sa lepom štujkom od bar 3kg, kad te iz trave pogledaju dva buljava oka. Bandar… Ma šta bandar – bandarčina! Ima u njemu bar kilo i po. Zeleno-crni „dres“, a kao krv crvene „štucne”… Za koga li ovaj srećnik navija? Lepota…

Posle izvesnog vremena uloviš sebe (ne doslovce) da se nerviraš kada ti umesto takvog „mega-bandara” na kedera natrči neka štuka od jedva 2kg. Beeeez veeeezeeee… ’Oću bre moje bandare! Tačka! Strašan je to borac, ali na žalost kratkog daha. Dva-tri bega i… „Majstore, di da potpišem tu kapitulaciju?” Ali, kakva dva-tri bega… Ima i sada bandara, nije da ga nema („ali ne više onakvog, u prosijeku tisuću devetsto tridest osma…”), ali su nešto opasno usitnili. Doduše, mi „beeeeograđani” imamo priliku da pojurimo sasvim lepe bandoglavce na Adi Ciganliji (ako pri kontri osetite preveliki otpor, cvikujte konac pa tutanj u žbunje – garant ste upecali kupača), a oni malo južniji mogu iste takve da pronađu na Vlasinskom jezeru (a njima je donekle i lakše, jer zbog ’ladne vode ima neuporedivo manje kupača).

No, da se malko uozbiljim (mada neki tvrde da ću se zezati i na sopstvenoj sa‘rani)… Što bi rekli Bosanci/ Bošnjaci (nepotrebno precrtati), bandar je jedna „prava sportska riba”, mada mu mnogi gastronomi ne bi oprostili da im padne šaka (ipak je on smuđev pobratim). I ono najlepše od svega – može se loviti bukvalno preko cele godine. Za njega nema zime (nadam se da ste imali priliku da vidite kako ih Skandinavci love kroz rupe u ledu na neke štapiće od 30-tak centimetara (bože me sačuvaj, sve li se štap zove)).

U ove dane lovostaja na štuku i smuđa „baki” bi mogao da bude nešto kao „neophodni trening pred nastavak prolećnog dela prvenstva” (e, sad, nemo’ neko da se obezobrazi, pa kao „lovi bandara”, al’ gle Malera, natrč’o mi smuđ…). Faul! Nije fer… Ako se odlučite da ga u ove prve dane, pred prolećni „vrbopuc” malko priupitate za „junačko zdravlje”, imate dve mogućnosti. Na rekama, sada bi po nekom njegovom „voznom redu”, trebao da bude sasvim blizu obale, tamo gde prvi kederčići stidljivo idu u špacirung (a nije mu mrsko ni da smuđu mazne koje zrnce ikre ili tek ispilelog smuđoglavca). Ukoliko u blizini ima još i kakvog zaklona (krupno kamenje, granje, panjevi) – nema greške… tu je lola…

Na kanalima i jezerima je slična situacija. Treba ga potražiti na osunčanim, plićim delovima, gde se sića već razmrdala i obezobrazila. Zaostala prošlogodišnja travai trska, truli lokvanji ili granje u vodi, sigurno kriju ovog šarenog razbojnika. Po mom nekom dosadašnjem iskustvu, sada je daleko produktivnije (i to čak i do 82,76%) ponuditi mu neku varalicu (tvister, šedić, sporije vođen dubokoroneći vobler, ili čak „kašičicu” ili „leptirića” (joj, deminutiva za Meppsa No.3 ili čak No.4), nego ga uzalud čekati da pronađe filet ili kederčića (o glistama i crvima ne diskutujem, ja sam ipak varaličar). Ali, svaka voda je priča za sebe, pa neću previše da zakeram. Jedno samo treba imati na umu – ne postoji vreća bez dna… I najbogatija voda začas opusti… Ako uspete da mu uđete u trag, i ako mu pronađete slabu tačku – ne preterujte… Probajte da se malo uzdržite. Lovite, zabavljajte se i uživajte, ali i vraćajte ih da još malo porastu. Samo na taj način ćete, jednog dana, imati priliku da na štapu osetite onaj bezglavi beg u dubinu i pumpanje kojim se potpisuje onaj pravi, veliki bandar…

Bistro vam bilo i vidimo se na vodi…

 

Autor teksta: Dejan Mučalica - Uča
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 36, Mart 2012

Ostavite komentar