Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Pecanje klenova
Pecanje klenova
09/08/2019 0

Povratak prirodi
Povratak prirodi
08/08/2019 0

D.A.M. pribor i oprema za pecanje
D.A.M. pribor i oprema za pecanje
15/07/2019 0

Maver patenti
Maver patenti
19/06/2019 0

Informacije o kompaniji SPRO
Informacije o kompaniji SPRO
19/06/2019 0

A u štuke razne fele...

Postavio Pedja Pašćan 30/05/2019 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Gotovo sam siguran da vam se do sada već nekad desilo da u razgovoru sa kolegama (bilo „uživo“ ili preko nekog od mnogobrojnih ribolovačkih foruma na internetu) uletite u raspravu tipa: „Ta štuka koju si ulovio da ima toliko i toliko kila? Nema teorije...“

 

Te, na početku bezazlene rasprave, često znaju da se izrode u pravi mali (srećom, verbalni) rat, sa gomilom oduševljenih posmatrača i samozvanih sudija. Ne pomažu tu ni vage, metri, svedoci, slučajni prolaznici... Uvek će se naći neki Toma (ne Nikolić, nego onaj „neverni“) koji će se potruditi da nam zagorča život i pokvari gušt dok pokazujemo slike naše poslednje ulovljene štuke. Pa u čemu je onda štos? Jednostavno... u „modelu“...

Nas ribolovce odavno bije glas da volimo da preterujemo u dočaravanju veličine i težine ulovljene ribe (mada su one, koje su se otkačile, po nekom pravilu uvek bile daleko veće). Lako je lovcima... Da li ste nekad čuli da je onaj jelen imao „ovoooliko oko“? Oko rogova se nikad nisu vodile žučne rasprave, jer ih brzo prekine dilema čiji su - ko razume, shvatiće... Te rasprave o „veličini oka“ ipak su rezervisane za nas ribolovce. Rekoh malopre, tajna je u „modelu“ štuke.

Mislim da ste i sami do sada uvideli da na našim vodama „gazduju“ dva, samo na oko ista „modela“ - rečni i barski (kanalski, jezerski - nebitno). Na prvi pogled razlike nema. Tek malo podrobnijom analizom izgleda i građe tela, otkrićete u čemu je „štos“. Rečne štuke imaju daleko vitkije, izduženije telo od svojih barskih rođaka. To je zasluga načina života koji vode. S obzirom da su zbog tekuće vode primorane da se daleko više kreću, a i zbog lakšeg savladavanja otpora koji tok stvara, njihovo telo je veoma slično oklagiji (u ostalom, i kod šarana se uočava slična građa, pa i kod nekih drugih vrsta koje žive u tekućicama).

Za razliku od njih, barski varijetet živi donekle lagodnijim životom. Nisu primorane da se previše kreću, ne troše snagu na plivanje i održavanje u struji, i samim tim njihovo telo vremenom počinje da poprima karakteristike „trbušastog penzionera“. Kraće su, zdepastije, često vrlo izraženog stomaka (koji, uzgred, nema veze sa mrestom), a i boja im se prilično razlikuje u odnosu na rečnu „rođaku“. Samim tim, izgledaju i neuporedivo „veće i teže“od duguljaste rečne varijante. Pošto do hrane uglavnom dolaze loveći iz zasede, koja je na barama, kanalima i jezerima, uvek neka trava, trska, lokvanj ili granje, „uniforma“ im je u potpunosti prilagođena za „sačekušu“. Preovlađuju tamniji tonovi zelene, braon, žute i narandžaste boje, jarko crvena ili narandžasta peraja posuta tufnama, a često im je i stomak gotovo žut. Zabludela crvenperka može komotno proplivati kraj njih, nemajući pojma da joj je to poslednji put da tuda „špacira“.

Rečna varijanta je daleko svetlija, sa manje izraženim prugama i tufnama, potpuno belog stomaka i svetlijim perajima, često bez karakterističnih pegica. Sasvim normalno, s obzirom da su mesta gde lovi pretežno peščani ili šljunkoviti sprudovi, podlokane obale sa daleko manje mesta pogodnih za skrivanje i zasedu. Uzgred, rečna voda je tokom većeg dela godine relativno bistra, sa dosta svetlosti koja kroz nju prodire, tako da bi „maskirna uniforma“ barske sestre samo bila kontraproduktivna.

Često sam imao prilike da posmatram način kretanja, lova i „gluvarenja“ i jedne i druge modifikacije (tek da budem siguran da ono što govorim nije prazna priča). To su u suštini dva, potpuno različita načina ponašanja. Da bih izveo ovu malu „prismotru“ protivnika, morao sam da budem nepomičan k‘o „Beogradski pobednik“ na Kalemegdanu, bar jedno sat vremena(kako mi je bilo bez cigarete ne mogu ni da vam opišem). Rečna štuja je na momente ličila na lava u kavezu. Nervozno se „šetkala“ uz samu obalu, nekih 7-8m uzvodno, pa nazad, sada malo dalje od obale niz struju. Par puta je pokušala u prolazu, onako „iz repa“, da startuje neko jato kedera, tako da ovi nisu bili sigurni da li je to ona krenula u lov ili je samo malo izašla ispred zgrade da „džogira“. Konačno, posle nekih pola sata, uspela je da „zbrzi“ jedno jato kedera koji su plivali nizvodno, njoj u susret. „Torpedovala“ se onako iz mesta i raspalila po onom jatu u maniru iskusnog bucova, da bi se zatim lagano pustila niz vodu i udaljila od obale. Vreme je bilo da se ide kući na popodnevnu dremku...

Za razliku od nje, jedna „kul“ štuja, po modelu „kanalka“, je strpljivo čučala u travi i čekala svoju šansu. Letimičnim pogledom, manje iskusni pecaroš ne bi je ni primetio onako „ukopanu“ u travuljagu (kako li je tek kederima kad na nju natrče, ne mogu ni da zamislim). Stajala je nepomično u mestu i jedino je mrdanje škržnih poklopaca i grudnih peraja odavalo da je uopšte živa (na momente mi je taj njen „fini rad“ na leru ličio na vaterpolistu koji čeka znak sudije da zapliva za loptom na početku četvrtine). Letargična ajkula...

Kraj nje je nekih 20-tak minuta defilovao popriličan broj kedera raznih veličina i sorti, ali je ona i dalje, naizgled nezainteresovano „brundala u mestu“ čekajući na „siguricu“... Tek kada se jedna neiskusna bodorka odvažila da joj priđe na nekih metar ispred „nosa“ (vrag bi ga znao,možda se kladila sa ostalim bodorkama iz jata da je brža od štuje), usledila je eksplozija. Dotična „gospođa“ je, iznervirana tolikim bezobrazlukom, sevnula iz one trave i ščepala „kladioničara“. Lagano se, onako u „rikverc“ vratila u svoj zaklon, okrećući sirotu bodorku u škljocama i natenane je gutajući. Efikasno, nema šta...

Daleko manji utrošak energije da bi se do zalogaja stiglo, a uzgred nema „vožnje na prazno“ k‘o onaj neekonomični, rečni „model“. Sa ove distance, kad malo bolje razmislim, ličile su mi na dvojicu taksista koji neguju različit stil taksiranja. Prva je „motala“ po gradu do besvesti, pa ako neko naleti, a ova druga je, opremljena „motorolom“ čekala na poziv sigurne „mušterije“. Rezultat je skoro uvek isti, samo je različita potrošnja „goriva“. E, pa tako i ove dve pegave lepotice, zahvaljujući različitom stilu lova, vremenom stiču i različite oblike i gabarite tela. „Džogerka“ naprosto i ne može da se previše ugoji i ostaje doživotno vitka,“visoka“ i poželjna (sa snobovski bledunjavom kožom), dok ova druga „domaćica“ ne mrda previše od kućnog praga u svojoj šarenoj „kecelji“ (baš je nešto zabole rep što je ostala kratka i debela). Kada im prislonite metar - sestre bliznakinje. Kad ih „popnete“ na kantar - domaćica boga mi oho poteža... Što bi rek‘o Radovan III: „Evo reeeešeeeenja...“

Zato, kad sledećeg puta nanjušite da ćete uleteti u raspravu na temu veličine vašeg „trofeja“, poslužite se ovom mojom pričom kao argumentom, ili... jednostavno se manite „ćorava posla“.

Bistro vam bilo (namerno neću reći ni dugačko, ni kratko), i vidimo se na vodi...

 

Autor teksta: Dejan Mučalica - Uča ​
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 37, April 2012

Ostavite komentar