Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

"Pešovani" glavočci

Postavio Pedja Pašćan 22/03/2018 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Nauka još nije otkrila zašto je ribolovcima lakše da izgovore „peš”, nego da kažu „glavoč” – Dužina reči nije od prevashodnog značaja, imajući u vidu da smo izrazito „usmeni”, a znatno manje pismeni

Na dolazak prvog predstavnika glavoča u naše krajeve – sem pokojeg istraživača – niko nije obratio pažnju. Radilo se o glavoču cevonosu iliti mramorastom glavoču, i bilo bi čudno da su ribari i ribolovci u vremenima ribljeg izobilja pridavali pažnju ribi veličine usukanog čvarka. Jer kad je izrazito krupan, „kratak” je nekih sedam centimetara. Dogodilo se to šezdesetih-sedamdesetih godina 19. veka. Do dolaska narednog predstavnika familije protekao je vek, treći je stigao deceniju nakon drugog, a sledili su ga četvrti, peti i šesti u svega nekoliko narednih godina. Cevonos, peskar, glavaš, kruglak... I ni jednog nismo zvali imenom, već samo nadimkom. Pesnik bi rekao: Mi smo glavoču uvek govorili „peš”.

Kada su se mnogi današnji majstori udice latili štapa, neki od glavoča već su bili ovde. Ali je misterija, zašto su ih „pešovali”. Jer gde ima peševa, tamo glavoča nema.

Dok peš – iliti peševi, jer posmatrano šire, postoji više vrsta – nastanjuje planinske potoke, glavoči su ribe morskog priobalja. Peš je kod nas autohtona riba, dok su glavoči invazivne vrste, koje su iz Crnog mora migrirale uzvodno Dunavom, a zatim i u pritoke, kanale, stajaćice... po već pomenutoj hronologiji.

Osnovna razlika između dveju familija lako je uočljiva. Prvu, onu uočljiviju, čine trbušna peraja. Činjenica je da se kod predstavnika obeju familija ona nalaze daleko napred, u visini grudnih peraja. Samo što su kod peš(ev)a razdvojena, a kod glavoča su srasla. Taj organ glavočima služi da bi se pomoću njega prilepljivali za podlogu, kako ih talasi ne bi izbacili na obalu. Drugu, teže uočljivu razliku čine krljušti. Glavoči ih imaju, peševi ih nemaju.

Zajedničko im je to što nemaju mehur. Zbog toga su kako peševi tako i glavoči uvek prikovani za dno. Uslovno rečeno „lošu” specifi čnu težinu koriguju nesrazmerno velikom i masnom jetrom.

Dok peš u mnogim evropskim zemljama fi gurira kao ugrožena vrsta – u Austriji i Nemačkoj u poslednjih dvadesetak godina dva puta je proglašen za „ribu godine” – glavoči važe za nepoželjne. I naši zakoni ih tako tretiraju: neograničen izlov, zabrana vraćanja u vodu, zabranjena upotreba kao mamaka...

Ova poslednja odredba više teži simulaciji sveobuhvatnosti, nego što ima utemeljenje u poznavanju suštine problematike oko glavoča. Zakonoklepci su, tvrde, bili rukovođeni pretpostavkom da je jedan od vidova širenja alohtonih vrsta – i prenošenja iz jedne vode u drugu – bežanje sa udice mamaka namenjenih grabljivicama. Samo što to kod glavoča ne funkcioniše. Glavoče ribolovci love na istom mestu i u istoj vodi na kojem ih koriste kao mamke. Nema lagerovanja, nema prenošenja... Glavoči ne podnose skladištenje i transport. Ko je ribolovac, taj je probao, pa zna. Ko nije ribolovac, taj ne zna – ali donosi zakone! Uzgred rečeno: velika masovnost glavoča u Dunavu, Tisi, Savi... nije posledica samo invazivnosti familije, već prvenstveno nedostatka odgovarajuće količine predatora. Da je smuđeva i somova više, glavoča bi bilo manje. A malo ih je zbog „velikog pritiska (ne)ljudskog faktora” na najatraktivnije grabljivice. I neporibljavanja njima!

Crnomorsko poreklo glavoča ukazuje na još jednu veoma bitnu činjenicu. Tajming dolaska na naše prostore nedvosmisleno dokazuje da brana hidroelektrane „Ðerdap–1” za glavoče ne predstavlja veliku prepreku. Verovatno ni za druge vrste, jer je proređivanje jesetarskih vrsta, na primer, počelo stotinjak godina pre izgradnje brane, uglavnom zbog zagađenja vodotokova, koje je kulminiralo upravo u vreme izgradnje pomenutog objekta, ali nezavisno od nje. Ipak, da je nema, ili da je građena drugačije, sve bi išlo lakše. Ali nije zasmetala da u proteklih nekoliko decenija na naše prostore stigne bar 4-5 vrsta glavoča, i još pokoja vrsta. Dolazak „svih naših glavoča” ne može da se pripiše globalno prisutnoj problematici balastnih voda. (Vidi ranije brojeve magazina “Reviri Srbije”.) Od dokazanih šest vrsta glavoča jedan je stigao pre izgradnje brane, dve su zastupljene sa malim brojem poznatih jedinki, ali tri su postale masovne tek nakon izgradnje „đerdapske tarabe”.

Ne treba izgubiti iz vida da je upravo u tom periodu na Dunavu izgrađen veliki broj šporova i raznih obaloutvrda. Kamene tvorevine sa mnoštvom rupa i udubljenja čine idealno stanište za glavoče i izrazito su pogodne za njihov mrest. Isto tako treba uzeti u obzir da je u pomenutom periodu u naše vode stigla izvesna školjka (Sinanodonta woodiana) – sklona ugibanju u toplom letnjem periodu – čije prazne ljušture dokazano pogoduju mrestu glavoča.

 

Autor teksta: Mihalj Buzaš
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 25, Mart 2011

Tagovi: ribolov pec glavoc

Ostavite komentar