Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

Osmi element

Postavio Pedja Pašćan 20/09/2018 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Nit’ se vidi, nit’ se čuje, nit’ se (na)miriše... ali u vodi se sve vrti oko kiseonika, elementa pod rednim brojem osam u periodnom sistemu.

I mala deca znaju: bez kiseonika nema života. I u vodenom svetu ga ima, ali imajući u vidu da se kiseonik u vodi teško rastvara, tu ga ima relativno malo. Dodamo li tome da se život u vodi oslanja na veoma tesne kiseonične vrednosti, a imajući u vidu „neuhvatljivost” pomenutog elementa, cela priča oko njega deluje pomalo imaginarno. Tematiku dodatno komplikuje činjenica da je koncentracija u vodi rastvorenog kiseonika – bar što se aktivnosti riba tiče – sporedna, i da na tom planu glavnu ulogu igra zasićenost kiseonikom. Iliti saturacija.

Reč je naime o količini u vodi prisutnog kiseonika u odnosu na to koliko bi ga moglo biti pod datim uslovima – temperatura, atmosferski pritisak... i još podosta toga. Za ribolovački segment bitne su proste računske radnje koje slede, a rezultat su dugovremenih merenja i posmatranja ljudi od struke.

Nizom eksperimenata ustanovljeno je da riba ne uzima hranu ukoliko zasićenost kiseonikom padne ispod vrednosti od 70 procenata. To znači da riba ne jede, ne udara na udicu (a nas proždire dosada), ako u vodi ima manje od 70 posto kiseonika od one količine, koliko bi ga pod datim okolnostima moglo da bude.

Krajnje pojednostavljeno, zbog jednostavnosti računice, to bi izgledalo ovako:

Kada bi u vodi moglo da bude rastvoreno 10 miligrama kiseonika po litri, a ima ga manje od 7 mg/l, riba prestaje da uzima hranu; ako uslovi dozvoljavaju rastvaranje 8 mg/l, a u vodi se rastvoreno nalazi „samo” 6 mg, riba ima da „radi”, jer zasićenost iznosi 75 posto; čak je i 5 mg kiseonika po litri vode dovoljno, ukoliko postoji mogućnost za rastvaranje samo 6 miligrama, jer u tom slučaju saturacija iznosi oko 83 procenata.

Matematika se najčešće odigrava unutar ovih okvira, jer na našim prostorima retko nastaju uslovi za rastvaranje kiseonika u količinama većim od 10 miligrama, dok su koncentracije manje od 5 miligrama za mnoge ribe već na pragu letalnih.

U okviru toga, nije naodmet znati da se koncentracije kiseonika od 3 do 5 miligrama smatraju veoma niskim, i da se teško tolerišu na duže staze. Naravno, to uveliko zavisi od otpornosti vrste, i varira unutar graničnih vrednosti, isto kao što na njega utiču i ostali životni uslovi u datoj vodi.

Opšte je poznato da koncentracija kiseonika, kao i saturacija, tokom dana često variraju. Dok ima svetla, fitoplankton, usled procesa fotosinteze, obogaćuje vodu kiseonikom. Kada padne mrak, počinje da ga troši. U krupnim crtama može se reći da je koncentracija kiseonika upravo zato najveća u podnevnim ili ranopopodnevnim satima, a najniža je pred samo zoru. Uzgred rečeno: većina letnjih uginuća događa se u ranojutarnjim satima; nagoveštaj toga vidljiv je već noću, kada riba „guta” atmosferski kiseonik; na taj način neke vrste (srebrni karaš) mogu da preguraju sat-dva, dok druge (smuđ, na primer) svega nekoliko minuta. To su vidljive pojave. Međutim u vodi se odigrava čitav niz drugih, koje nisu očima na izvol’te.

Usled čestih promena, kako koncentracije tako i saturacije kiseonika, riba je često izložena „hemijskim udarima”. To se iz ugla ribolovaca najnepovoljnije ispoljava u slučajevima kada se riba najela pri idealnom, a neposredno nakon toga nastupio je nepovoljan kiseonični režim. Za varenje kiseonik je neophodan, a kako ga ponestane, interna hemija ribe – jednostavno rečeno – ne zna šta da radi sa progutanom hranom. Ono malo kiseonika što je ostalo u vodi, neophodno je za obavljanje najvažnijih životnih funkcija, a varenje hrane tog trenutka ne spada među njih.

Tokom eksperimenata obavljenim u akvarijumima zapaženo je da ribe koje imaju želudac (som, štuka, smuđ...) pribegavaju povraćanju, kako bi se oslobodile balasta. Hrana jeste balast kada organizam ne zna šta s njom. Sa drugim vrstama, a prvenstveno sa šaranom, situacija je sasvim drugačija. Ova riba naime ne poseduje želudac, već samo dugačak crevno-probavni kanal. Taj kanal je podeljen na tri dela, u zavisnosti od toga koja se vrsta „hemije” odigrava u njemu. Izbacivanje viška hrane iz takvog sistema nije baš jednostavno. Naročito ako se uzme u obzir kakva je konstitucija hrane koju uzimaju šaranske vrste, a kakvim se zalogajima hrane grabljivice.

Kada nakon intenzivne ishrane šarana, u idealnom kiseoničnom režimu, nastupi niskokiseonični period, riba se oseća kao kamila koja je stavila zelene naočale za suce, pasla pesak, a kenja brikete.

 

Autor teksta: Mihalj Buzaš
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 29, Avgust 2011

Ostavite komentar