Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).

Snagatori ili komplikatori

Postavio sportski ribolov 15/09/2015 1 Komentara Ribolovački pribor i oprema,

Pod »mašinicom« ogromna većina ovdašnjih ribolovaca podrazumeva samo (ubedgivo najzastupljenijj) stacionarni čekrk. Multiplikatori, naime, nikada nisu bili popularni među slatkovodnim ribolovcima ni u Srbiji ni u ostalim zemliama na području bivše Jugoslavije, pa ni u okolnim crtžavama. Decenijama su skoro isključivo nalazili primenu u srednjem i težem morskom ribolovu na Jadranu, a tek poslednjih godina manji modeli za slatkovodni ribolov počinju masovnije da se upotrebljavaju, pretežno za lov štuke džerkovima i za vertikalno džigovanje smuđa. Ipak, o tim mašinicama, veoma rado korišćenim širom sveta (naročito u SAD, skandinavskim zemljama i Japanu), još uvek ima mnogo predrasuda i zabluda. Probaću da u ovom trodelnom mini-feljtonu razjasnim neke nejasnoće u vezi sa »multijima«, te da onima koji do sada nisu imali prilike da njima pecaju objasnim koje su im prednosti i mane, te kako se koriste.

 
OSIM ČINJENICE DA MULTIPLIKATOR na štapu stoji sa gornje strane, zbog čega i štap mora biti nešto drugačije napravljen od onog koji se koristi sa stacionarnim čekrkom, glavni razlog zbog kog mnogi izbegavaju ovu vrstu mašinica počiva na uverenju da je teško naučiti kako se njima rukuje i da ribolovac, koliko god u tome bio vešt, veliki deo svakog pecanja mora da provede otpetljavajući »gnezda« na struni nastala zbog toga što se »multijima« teško zabacuje. Međutim, svi oni koji pecaju i stacionarcima i multiplikatorima slažu se u tome da zabacivanje tim dvema vrstama čekrka jeste različito, ali da sa multiplikatorima nije ništa teže (uostalom, svi svetski rekordi u daljini zabačaja ostvaruju se baš njima). Istina je, doduše, da će ribolovac koji zna kako se zabacuje stacionarcem ali nije nikada rukovao multiplikatorom, ako pokuša da tom spravom na isti način baci varalicu ili uteg, skoro sigurno umrsiti strunu, a pri tom će još i baciti neuporedivo kraće. Ukoliko mu, pri tom, na kalemu još bude srazmerno tanka upredena struna, koju je veoma teško razmrsiti kada formira »gnezdo«, skoro je sigurno da će se kolega, ako nema jaku volju i izraženu upornost, posle samo nekoliko pokušaja vratiti svom stacionarcu i prildjučiti povelikom broju onih koji na osnovu petnaestominutnog iskustva u rukovanju multiplikatorima ili (još češće) samo na osnovu onoga što su čuli od nekoga tvrde da su to zapravo »multikomplikatori«, tj. naprave koje pecanje otežavaju umesto da ga čine lakšim i efikasnijim. Pre nego što krenemo dalje, postaviću samo jedno pitanje: ako mašinice tog tipa zaista tako lako i često mrse strunu i ukoliko je njima stvarno toliko teško pecati, zašto su toliko popularni širom sveta, budući da nisu ni jeftiniji ni lakše dostupni od stacionaraca? Da li bi iko decenijama pecao nečim što ne valja i sa čim bi imao više muke nego koristi i uživanja? I zašto bi uopšte to radio?

 

ZAŠTO DO TOG MRŠENJA pri zabacivanju dolazi, tj. kako se ono može izbeći? U ranija vremena, multiplikatori su imali samo frikcionu (»borbenu«) kočnicu, a špulna je prilikom zabacivanja strunu otpuštala okrećući se praktično bez otpora (ako zanemarimo trenje koje nastaje pri njenom obrtanju na osovini na koju je postavljena). Prilikom zabačaja takvim čekrkom, kalem se usled inercije često okretao brže nego što je varalica letela kroz vazduh, a po njenom padu u vodu nastavljao je da se još neko vreme okreće, što je automatski dovodilo do slobodnog sletanja veće količine najlona i do gotovo neminovnog mršenja. Ovaj problem bio je naročito izražen prilikom zabacivanja manjih i lakših tereta (varalica), koji traže srazmerno jači zamah da bi odleteli na veću daljinu, a pri tom se kroz vazduh kreću sporije od onih težih. Brzina rotiranja špulne kontrolisana je (labavim) držanjem palca na struni tokom zabačaja, te snažnim pritiskom nakon pada tereta u vodu, kojim je dalje rotiranje prekidano. Onaj ribolovac kom se to objasni i kome se pokaže kako se izvodi zamah pri bacanju multijem - iz lakta i ramena znatno više nego iz zgloba šake (koji je glavni pri izbačaju stacionarcem) - posle samo nekoliko pokušaja shvati šta treba da radi. Ali problem mršenja strune pri zabačaju u velikoj su meri rešili timovi inženjera koji su osmislili posebnu kočnicu, najčešće magnetnog tipa, a uz nju i sklop koji kontroliše lakoću okretanja slobodne špulne, na engleskom nazvan »zatezač špulne« (»spool tensioner«). Ta dva mehanizma znatno smanjuju mogućnost da do mršenje dođe, tako što povećavaju ili smanjuju lakoću okretanja kalema u zavisnosti od težine tereta koji bacamo. Podešavanje se vrši na sledeći način: držeći pod uglom od približno 45° ispred sebe štap sa strunom provučenom kroz vođice i teretom na njenom kraju, palcem ruke u kojoj nam je štap otpustimo bespovratnu kočnicu na multiplikatoru i nastavimo da pridržavamo špulnu, istovremeno drugom rukom okrećući dugme pomenutog mehanizma dok on ne bude podešen tako da se špulna, kada sklonimo prst sa nie, okreće tek tolikom brzinom da varalica sasvim lagano pada (»kizi« nadole). Time je eliminisana mogućnost da se špulna prebrzo okreće, jer će rotirati brzinom približno jednakom onoj kojom varalica leti kroz vazduh. Palcem kalem možemo dodatno usporavati ili ga zaustaviti pre nego što varalica dostigne krajniu tačku (ukoliko procenimo da ce pasti predaleko), a u svakom slučaju ćemo to učiniti kada varalica padne u vodu, nakon čega okretom ručice aktiviramo bespovratnu kočnicu. Moram na kraju ovog dela napomenuti da ni sa najsavršenijom i najbolje podešenom dodatnom kočnicom i mehanizmom zatezanja špulne mogućnost da se struna upetlja nije sasvim eliminisana. Ali ukoliko savladamo osnove tehnike pravilnog zabacivanja, za šta uz nekog ko to već zna ne treba više od šezdesetak minuta, multiplikator nam neće praviti »gnezdo« ništa češće nego stacionarac. Pošto verujem da neke znatiželjnike i to zanima, napominjem da pojedini ribolovci multiplikatorom uvek zabacuju zamahujući sa strane, dok drugi kad god imaju dovoljno prostora to čine preko glave. Generalno, za kraće distance izbačaj sa strane je bolji jer omogućava veću preciznost, ali čvrstog pravila nema.

 

Lake varalice - Mehanizam zatezanja špulne, kojim se kod mnogih modela multiplikatora dodatno (osim dopunskom kočnicom) reguliše pritegnutost kalema, tj. lakoća njegovog okretanja kada je u režimu slobodnog hoda, može biti od velike pomoći kada koristimo one lagane varatice koje ne prave veliki otpor tokom privlačenja, što može za posledicu imati labave namotaje na kalemu. Pritežući malo više »zatezač«, dobićemo unekoliko teže okretanje ručice, pa time i nešto »čvršće« namotavanje. Pri upotrebi velikih i teških varalica slobodno možemo podesiti ovaj mehanizam tako da pravi manji otpor okretanju špulne. 

 

KAD JE O NESPORNO DOBRIM osobinama reč, mnogima smatraju da glavna ta što je svaki multiplikator znatno jači od stacionarne mašinice istog (ili sličnog) kapaciteta i cenovne klase. To je prvenstveno posledica činjenice da se špulna multiplikatora oslanja na osovinu fiksiranu u dve tačke (na obema stranama), dok kod stacionarne mašinice šeta gore-dole po osovini učvršćenoj u samo jednoj tački (da bi ojačali sklop, neki proizvođači stacionaraca ugrađuju veoma debelu čeličnu osovinu, što utiče i na dimenzije ostalih delova i na težinu celog čekrka). Kod multiplikatora se sve sile koje deluju na mehanizam ravnomerno raspoređuju u dve tačke, što ih čini mnogo snažnijim. Praktičan dokaz ove tvrdnje ćemo najlakše pronaći ako pogledamo čime se pecaju najveće ajkule, marlini i tune (one od preko dvestotinak kilograma) - isključivo multiplikatorima. Naravno, evropske slatkovodne ribe, uldjučujući i najveće somove, ne predstavljaju veliki problem za jaku i kvalitetnu stacionarnu mašinicu, ali ona mora biti velika, a to znači i srazmerno znatno teža nego multiplikator istog kapaciteta kalema. Jedan drugi problem koji se javlja prilikom korišćenja multiplikatora je već realan. Naime, zakoni fizike su neumoljivi - mašinica postavljena odozgo na štap neminovno teži da se okrene (tj. vuče nadole), zbog visoko postavljene tačke težišta i dejstva sile gravitacije. Taj problem bio je u prošlosti mnogo veći, a timovi konstruktora su ga znatno smanjili izumevši »niskoprofilne« (eng. »low profile« / »lou profajl«) multiplikatore, čiji je centar teže postavljen znatno niže, skoro u ravni sa štapom, pa su držanje i rukovanje umnogome olakšani. Dodatni korak u istom pravcu načinjen je novim pomeranjem pogonskog sidopa i ručice nadole kod nekih savremeno konstruisanih niskoprofilnih multija. Kod modela klasičnog (okruglog) oblika ovaj nedostatak i dalje je prisutan, ali je smanjen upotrebom lakših materijala, a uz pravilno držanje štapa i multiplikatora možemo i sa takvim čekrkom srazmerno dugo pecati bez većeg umaranja. A kada govorimo o ovoj mani, nemojte smetnuti sa uma ni to da i stacionarne mašinice umaraju ruku, jer i one i te kako »vuku« nadole, upravo zbog toga što je njihovo težište veoma nisko, znatno ispod ose štapa!

Tekst u celosti preuzet iz Lista RIBOLOV, br: 384
Vladimir Jovicki Jovis

1 Komentara

Mića:
05/08/2019, 12:17:13 PM
Odgovori

Veoma korisno i lepo objasnjeno.Ja sam dobio multiplikator,namontirao sam ga za soma.Muce me zabacaji,ali danas odma idem da isprobam po vasem uputstvu.Ja sam je stavio sa donje strane stapa,pa kad namotavam,namotavamlevom rukom prema sebi.Tako ne tezi da se okrene.hvala drug

Ostavite komentar