Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

Lete štuke, lete...

Postavio Pedja Pašćan 20/11/2017 0 Komentara Destinacije / Vode,

Posle dvadesete ulovljene ribe, shvatili smo da se nalazimo u štučjem zabavištu. U svakom zabačaju imali smo napad male ovogodišnje štuke na naše spinere. Onda smo primetili kako te male gladnice iskaču visoko iz vode kada ih privučemo blizu čamca. Čeda je zabeležio svaki skok fotoaparatom a s obzirom da mu je specijalnost fotografisanje ptica, brzo je ušao u štos...

Najveće razočarenje za svakog ribolovca je trenutak kada dođe na reku i ustanovi da od ribolova nema ništa. Tamiš je „nagruvao” oko 20 cm preko noći a voda je bila kao oranje. Čeda i ja smo sedeli i ćutali na obali sa sve opremom, priborom i pentom. Do juče štuka je odlično radila i mi smo se spremili da ulovimo neku krupniju za slikanje. Iako su skoro svi ribolovci dobijali samo one male ovogodišnje i ispod mere, mogla se prevariti i poneka mama od par kilograma težine. Takve se nalaze najčešće na mestima sa potopljenim krošnjama u jakoj struji i na dubini od preko tri metra. Do njih je teško doći, ali uz odgovarajući pribor i vertikalnu prezentaciju mamca uz malo sreće može se doći i do primeraka od preko pet kilograma težine.

Ali, to su sada samo pusti snovi. Po ovakvoj vodi to je nemogući poduhvat. U glavi sam „prelistavao” sve opcije i mesta na kojima bi moglo nešto da se ulovi. Rukavci Tamiša su, ustvari, presečeni meandri. Krajevi tih meandara su spojeni prokopanim kanalima a između njih su ostala veštačka ostrva. Ni u jednom od njih nije bilo povoljno za ribolov jer je reka nadošla i protekla kroz njih zamutivši vodu. „Znam gde ćemo”, pade mi iznenada na pamet spasonosna ideja, „idemo u Karaš”.

Između Opova i Barande, od mesta zvanog Ordivir, davno je prokopan kanal koji spaja Tamiš sa Dunavom. Taj kanal me- štani zovu Karaš. Kod Čente se na njemu nalazi brana koja se otvara tek kada nivo Tamiša poraste za pola metra iznad nivoa Dunava. Odmah sam se raspitao kod čuvara na opovačkoj brani koji su mi rekli da je brana na Karašu zatvorena i da će se mož- da otvoriti tek uveče. „Odlično”, glasno sam razmišljao, „Karaš se još nije zamutio a on je verovatno pun štuke. Možda nam se posreći pa upecamo neku veću.” Krenuli smo Čeda i ja od opovačke brane čamcem, sada sa mnogo više optimizma. Za vreme polusatne vožnje Čeda je fotografisao čaplje a ja sam uživao na prijatnom popodnevnom jesenjem suncu. Ribolovci koji su još jutros došli sada su se pakovali, ljuti na sve i svakog što im je propao dan. Nisam ih ni pitao za ulov, sami su mahali prstom i odmahivali glavom, valjda im je bilo lakše da se nekom požale.

Ubrzo smo stigli do Karaša. Bio sam u pravu! Na samom ulazu jasno se videla linija mutne i bistre vode. Uplovili smo nekih 50 m u rukavac, pristali i vezali čamac ispod krošnje velike vrbe. Ovaj deo rukavca je slabo posećen i sa obale je gotovo nemoguće pecati zbog vegetacije koja je potpuno osvojila sve prilaze. Dno je relativno čisto i tvrdo pa smo se za početak opredelili za varaličarenje. S obzirom da je voda bila ipak malo zamućena, odlu- čio sam se za „Mepsov” spiner „Comet” broj 5 u fluo-žutoj boji. Čedoni je otkrio jato senica u krošnji i oduševljen krenuo sa fotografisanjem. Zabacio sam varalicu skoro pod suprotnu obalu i odmah krenuo sa namotavanjem. Tup, tup... Odmah sam osetio dva kratka udarca na štapu i baš kada sam hteo da kažem Čedi da smo pogodili mesto, usledio je treći mnogo jači trzaj. Imao sam ribu na štapu. „Šta, već? začudio se Čeda. Bila je to dobro ugojena ovogodišnja štukica koja se otimala kao da je bar godinu dana starija. Nisam hteo da se slikam sa ribom ispod mere pa sam je pažljivo skinuo sa udice i pustio. U sledećem zabačaju ponovilo se isto. Prvo par „čukanja” pa onda napad i opet štukica na štapu. I tako, bukvalno, u svakom zabačaju. Pokušavao sam da spustim spiner do samog dna, ali uzalud! Kao da su se sve male štuke iz Tamiša sjatile ovde u Karaš. Pravo „riblje zabavište”.

Posle dvadesetog zabačaja i približno isto toliko ulovljenih štuka, Čeda je primetio kako su sve koje sam ulovio odlični skakači i krenuo da svaku fotografiše u skoku. Nisam davao kontru kako se riba ne bi suviše jako zakačila. Doveo bi je pažljivo do čamca i onda bi popustio strunu. Osetivši trenutak za mogući spas, štuke su strelovito kretale u skok i uglavnom se oslobađale udica, Čedoni je bio tu...

Sve vreme je u šali pevao pesmu iz jednog našeg poznatog filma „Letu štuke, letu avioni...” Kad smo napravili dovoljno fotki za jedan aero-miting pripremio sam drugi štap i dao Čedi: „Ajde malo i ti da pecaš, sad ti je prilika.” On uglavnom slika a ja pecam, sad menjamo uloge.

I kod Čede se ponovilo isto što i do sad. Skoro na svaki zabačaj imao je štuku na štapu. „Dobro vuku ove male”, govorio je on dok ga je polako hvatala ribolovačka groznica, „slikaj ti mene malo”.

Rešili smo da promenimo mesto i odemo dublje u Karaš. Ovde je voda bila još bistrija, ali je bilo toliko grana u vodi da je svako pecanje varalicom bilo skoro nemoguće. Ipak sam na početku uspeo da ispod samog korenja velike divlje topole ulovim jednu ribu u meri. „Još jedna ovakva i eto ti ručak”, rekao sam Čedi i po- čeo da spremem štap za „muvanje”. Ovaj način ribolova je postao izuzetno popularan u poslednje vreme. Posebno na terenima gde je u vodi krš. Konusno olovo od desetak grama, sajlica i na kraju udica sa dugim vratom 2/0. Keder se postavi tako što se udica provuče kroz usta i škrge i ubode u telo, ispod kože, pa se ceo sistem može provlačiti kroz granje bez kačenja. Ja sam dodao i dve inovacije koje sam video od vodiča Mela na Aljasci: keder se isprska mirisom namenjenim za lov štuke i obmota elastičnim koncem. Konac sprečava kedera da spadne i prilikom uzimanja kači se za oštre štučje zube i sprečava ribu da ispljune mamac.

Sunce je bilo na zalasku, sve se smirilo, samo je jato dugorepih senica vršljalo u krošnjama drveća. Čuo se samo njihov poj i škljocanje Čedinog fotoaparata. Voda je bila kao ogledalo. Prišli smo nečujno do potopljene krošnje stare vrbe. Nisam hteo da spuštam teg da ne pomerim grane i preplašim potencijalnu lovinu. Bacio sam sistem tačno na mesto gde se pod vodom, na dubini od dva metra, račvaju dve najveće grane. Namirisani keder potonuo je u tamnu senku i nestao iz vida. Na dnu, među granjem, u tamnom vilajetu, sigurno je našla zgodno mesto neka poveća štuja. Polako sam provlačio kedera kroz granje i očekivao udarac svakog trenutka. Ništa. Ponovio sam zabačaj još bliže ra- čvi. Sistem je još tonuo kad sam osetio kratak, čvrst trzaj na štapu. Pustio sam da riba što bolje uhvati mamac. Uglavnom pecam na veštačke mamce, varalice i mušice, ali ovaj trenutak kod „muvanja” kada riba uzme kedera i drži ga u ustima je nešto najuzbudljivije u ribolovu. Nikad ne znaš kolika je štuka na štapu. Osećaš samo kako zubima drobi kedera i guta ga. Mozak ti govori da još malo sačekaš, ali srce traži akciju.

Snažno sam kontrirao. „Tu je”, rekao sam Čedi koji je menjao karticu u fotoaparatu, „ovo je lepa riba”. Štap „Robinson” stogramac savio se pod teretom a multiplikator počeo da popušta strunu. Velika štuka je neverovatno dobar borac i koristi sve moguće prepreke da bi se oslobodila. Pokušavao sam da je izdignem sa dna i sprečim u toj nameri. Nije se dala. Čulo se kako lomi grane pod vodom. Ovde nije bilo mesta za popuštanje, samo sirova snaga pa ko više izdrži. Dotegao sam kočnicu i krenuo na silu da je vučem na gore. Struna debljine 0,28 mm i hard mono od 0,45 mm mogli su da savladaju svaku štuku u Tamišu. Cak! Puče nešto i struna se olabavi. Oštre grane prestrugale su je kao žiletom. „Šta to bi”, upitao je Čeda koji nije digao glavu od aparata pa nije ni video celo dešavanje, „gde je riba?”. Seo sam na stolicu i premotavao film u glavi. Sve se desilo za par sekundi a meni je izgledalo kao da su u pitanju minuti.

Nisam mogao ništa da uradim, riba je bila na svom terenu i pobedila je. Jedino udica u ustima će je neko vreme podse- ćati na naš susret, dok ne istruli i ispadne. Carica će opet stati na presto tamnog vilajeta u vrbovoj račvi i možda dočekati stotu. Jer ovde joj niko ništa ne može. To je njeno carstvo mraka u lavirintu isprepletanog granja.

Ulovio sam, kasnije, još jednu štuku u meri za Čedinu večeru. „Izglisirao” sam je na površinu a da nije stigla ni da se pošteno okrene u vodi. Više nisam ni imao volje da pokušavam. Posle desetina onih malih što lete i ove jedne velike štuke što vuče na dno, za danas mi je bilo dosta pecanja. A i Karaš je počeo da teče. Pustili su branu u Čenti. Sada je i ovde voda počela da se muti. Dobro je, neka i štuka malo predahne...

 

Autor teksta:  Srđan Savulov
​ Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 19, oktobar 2010.

Ostavite komentar