Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

Lov šarana na Dunavu

Postavio Pedja Pašćan 04/09/2019 0 Komentara Destinacije / Vode,

Na prelazu iz zime u proleće

Sredinom februara prošlih godina sam već znao da otvorim sezonu, tj. da ulovim prvog šarana, čak i po temperaturama vode do 2,8°C, ali ove godine je to bilo nemoguće.

Led koji je zahvatio Dunav se ne pamti, silne sante leda su se nagurale prema obali i u visini od nekoliko metara. Iako sam prošle godine poslednjeg šarana ulovio 18. decembra, već su me uveliko počeli svrbeti dlanovi krajem februara da krenem sa novom sezonom. Prošla sezona je bila više nego uspešna, ukupno sam ulovio 192 šarana, ukupne težine blizu tone, od toga čak 160 komada u Dunavu, ukupne težine 750kg, a ostali su uhvaćeni na jezerima Dobrodol i Šatrinci. 26 šarana je bilo teško između 8 i 14kg, a bilo je i puno onih od 5 do 8kg. Sve ribe preko 5-6 kg su vraćene u vodu ili puštene u privatna jezera. Nisu ubijane, daleko bilo...

Krajem februara, led se počeo smanjivati na Dunavu, i kad se otopio, problem su bile silne sante leda pri obali, te se postavljalo pitanje kako sići do vode ako bi bilo potrebno prihvatiti ribu u meredov. Ne bi bilo zgodno okliznuti se i pasti u duboku vodu sa temperaturom od jedva 4°C, koliko je izmerena 3. marta, kada sam prvi put nahranio mesto 18mm boilama od bele čokolade firme MKM. Oko 150 boila sam izbacio iz praćke na daljinu od 55 metara, na svoje locirano mesto, gde sam tokom prethodne dve godine potopio osam manjih i većih panjeva, zajedno sa šporetom smederevcem i hrpu velikog kamenja sa školjkama. Dubina je od 4,5 do 5,5 metara, u zavisnosti od vodostaja. A pre toga je tu bio brisani prostor, ništa, čistina. Pomoću čamca i svog velikog truda napravio sam mesto koje mi je dalo fenomenalne rezultate, pravu nagradu za sav uložen krv i znoj - puno krupnih riba.

4. marta, posle samo jednog dana prihranjivanja, izašao sam prvi put na vodu. Zubato sunce je blago sijalo, a ja i Bata violinista, koji je isto izašao da zabaci, smo se kao mačići, kako se sunce pomiče, tako i mi za njim, premeštali iz ladovine, kako bi se malo ugrejali. Temperatura vode je bila 4.2°C, što je ulivalo barem malo nade, jer sam bio siguran da se šaran bar malo kreće i da je počeo pomalo da jede, pošto se sa nule za nekoliko dana temperatura podigla na 4 stepena, što je šaranu, naspram zaleđenog Dunava, bilo otkrovljenje. Još ako pecamo u blizini mesta gde bi šaran mogao eventualno i da se krtoži, šanse su realne da bi indikator mogao da zapišti, stvarajući nama šarandžijama najlepši zvuk.

Oko podne sam zabacio sva tri štapa i rekao Bati da će prvi šaran koji bude udario na ovom mestu biti oko 8kg! I kao da sam ga prozvao, posle samo 15 minuta od zabačaja levi štap na rod podu se malo zaljuljao, pa opet blago zatresao, a indikator se tek malo oglasio. Kontrirao sam, ne čekajući run, i štap je ostao u luku, a sa druge strane osetio sam trome udarce krupne ribe… nisam bio svestan, pa ja imam šarana na udici, prvi put na vodi, temperature vode 4°C, sante leda okolo, i to posle samo 15 minuta čekanja! Neverovatno! Ribu sam polako privlačio sebi, al’ se nije tako lako dala. Već je na pola puta zašla iza nekog panja, ali sam je uspeo prevući preko, i onda kad je prišla bliže obali, kao da se probudila iz zimskog sna. Voda je proključala i narednih 6-7 minuta je borba bila neizvesna, jer se šaran vratolomno borio, iskakao iz vode, izvlačio dril, a ja sam molio boga da ne otpadne, jer sam po pecanju štapa znao da je kilavo uzeo mamac. I napokon, Bata ga je ubacio u meredov, a ja sam mogao predahnuti. Srce mi je bilo puno, uhvatio sam prvog ovogodišnjeg šarana. I to po ledu! Lep šaran, pravi divljak, težine 8,6kg. Bio je na brzinu uslikan, jer nisam hteo da ga dugo držim na obali, zbog promene temperature, te sam ga odmah, ali polako, vratio nazad u njegovo carstvo. Dunav me je taj put lepo nagradio i ja sam mu to vratio. A slika je večna.

Posle tog ulova sam bio svega tri puta na vodi i to na kratko, ali bez udarca, jer je Dunav neprestano rastao. Pomalo sam prihranjivao mesto boilama, i dalje belom čokoladom iz MKM-a, da bi posle nekoliko dana pauze, tačnije 13. marta, došao na vodu tek u 4 sata popodne (nisam stigao pre), a osećao sam po vremenu da ću imati udarac, ma sto posto sam bio siguran!!!

Temperatura vode je bila 5,5°C. Bio je lep, topao i miran dan. Brže-bolje sam zabacio tri štapa, na svaki po jednu boilu od 18mm. Pribor na koji sam pecao je bio sledeći: štapovi Cormoran Eliminatori dužine 3,9m od 3,5lbs, mašine Shimano Baitrunner 6500b, a najlon, ekstra jak i otporan na habanje, 0.50mm Awa Shima Monster. Sistemi in-line sa fiksnim olovom od 120 i 150gr. Dužina predveza oko 30cm, udice četvorke i dvojke. Prošlo je pola sata od zabacivanja, a ja ne skidam pogled sa štapova, napet kao puška samo čekam da skočim. I onda se vrh krajnjeg desnog štapa, koji je bio zabačen niže potopljenih panjeva, obruši naniže i špulna se poče odmotavati! Pravi dunavski udarac, skočio sam kao oparen, blago kontrirao, a „torpedo” je nastavio da izvlači pritegnuti dril sa mašine. Pustio sam ga da ide, jer svako štopanje bi rezultiralo gubitkom ribe. Skrenuo sam ga sa panjeva i krenuo je nizvodno, a nekih 30 metara zatim nije ni pomislio da stane. Kakva snaga, kakav dril, odmah sam znao da imam posla sa velikim šaranom! Ti kad krenu da izvlače dril, ne staju lako. Pošto na obali ima drveća, a i još malo leda koji se nije otopio, krenuo sam za šaranom, nekako se provukao ispod drveća, klizajući se po ledu, da skratim putanju između njega i mene, da ga ne vraćam uzvodno, jaka je vodena struja, a i može se zakačiti za neki panj. Nizvodno je bilo čistije, a šaran je sad već otišao nekih 50 metara od mesta gde je uzeo mamac, te je napokon stao ili se tromo kretao. U nekim momentima je stajao na mestu, a ja sam ga samo držao, čekajuci da krene ka meni, da mu ne bih pocepao usta. I posle 10 minuta je prišao blizu obale. Tad sam ga prvi put video, velika glava i usta su pokazivala pravog kapitalaca. Srećom, jedan kolega je pecao 100m niže mene, pa sam mu viknuo da mi ode po meredov, koji mi je ostao gore. Da njega nije bilo, morao bih šarana polako vući uzvodno do meredova. Sâm sam uzeo meredov, iako se kolega nudio, jer volim da posao obavim samostalno do kraja, a i prihvatanje ribe ne dopuštam nikom, ako nisam siguran u njega. Posle još nekoliko minuta i malo prevrtanja grdosije po površini vode, uspeo sam da ga ubacim u meredov.

Kakva epska borba. Kad smo ga izneli na dušek, tek tad smo ga videli u punoj veličini. Pravi gladijator, nabijeni dunavski oklagijaš, po merenju najteži šaran uhvaćen na tom mestu i u okolini. Predivna riba je puštena u jedno komercijalno jezero nadomak Novog Sada, i tamo će verujem dati nezaboravni dril nekom pecarošu ako zagrize, jer takav dunavski lisac je oprezna i vrlo lukava riba koja se ne da lako prevariti, a još teže izvući. Moje mesto sa potopljenim panjevima me je još jednom nagradilo pravim trofejom. Bila su to dva lepa zimsko-prolećna ulova na Dunavu.

Sezona je tek počela, jedino na vodostaj ne možemo uticati, jer slabije i šaran radi kada jako gura Dunav. Ali sve je to prirodno, bitno je da budemo na vodi i uživamo u prirodi, jer prolećno pecanje, kad sve prolista i procveta, je najlepše.

Bistro, i pošteno na vodi.

Autor teksta: Jovan Ivošević​ 

Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 37, April 2012

Ostavite komentar