Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

Njegovo veličanstvo smuđ

Postavio Pedja Pašćan 02/01/2018 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Smuđ spada u najcenjenije a samim tim i najpopularnije slatkovodne ribe. Ovakav status priznaju mu sportski ribolovci, alasi i gurmani, ali i razni ”privredni ribolovci” i lovokradice. To ga polako dovodi na granicu istrebljenja, ili bar drastičnog smanjenja njegove brojnosti na našim vodama. Zbog svojih karakteristika ovaj otmeni predator često nosi i odgovarajuće, “otmene” titule: grof, baron, plemić ... S pravom, verujte, jer njegov manir i stil lova upravo je takav, “gospodski”. Pretežno noćna ptica, svoj plen traži i lovi tiho, bez mnogo eksponiranja. U najgorem slučaju, sve što ćete čuti svodi se na nežno površinsko “coktanje” u tihim letnjim noćima. Pa nije on tamo neki bucov da prangija i šenluči dok večera! Tiho, sa stilom, striktno po bon-tonu, kako već plemstvu i priliči... Ja sam se u njegov stakleni pogled i otmene manire zaljubio pre više od 30 godina i ta ljubav traje i dan-danas. Ne kažem, možemo ga ponekad “iščačkati” i preko dana, po najvećim letnjim žegama, ali ipak je noć njegovo vreme... Pravi užitak i zadovoljstvo je duel u sumrak. Na jednoj strani g. smuđ naoružan snažnim i oštrim “škljocama” a na drugoj ribolovac sa štapom u ruci naoružan ljutim varalicama i beskrajnim strpljenjem. Neka bolji pobedi. Sekundanti nisu neophodni...

Sve lepe i poučne priče počinju onom čuvenom rečenicom: “Nekada davno...”, pa tako i ova. Dakle, nekada davno, rečne ribe su me privlačile više i snažnije od ovozemaljskih. Zahvaljujući ocu, koji je bio (i uprkos godinama ostao) ”neizlečivi” pecaroš, ušao sam u tajni svet ribolova. Svoju prvu ribu, malenog klena, upecao sam sa nepune tri godine, a “malu maturu” dočekujem kao zagriženi ljubitelj grabljivica. Verujte, to je neizlečiva bolest (pogotovu ako se ne obraćate doktorima, nego uporno terate po svom). Volim ja i štuku, bucova, soma, bandara i klena, ali je smuđ bio i ostao No 1 u mom životu. (Bože, nadam se da moja žena neće pročitati ovu izjavu ljubavi jer sam u protivnom “obr’o bostan”)… Čudo jedno kako su uvek ti prošli dani bolji i lepši od ovih današnjih, ili što bi Balašević, rekao: da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi? Kao i većina ondašnjih ribolovaca, tih davnih dana smuđa sam lovio na kedera, parče, fi let, zgaženu ribicu, na dubinku ili plovak. U to doba pojam “muvanje” nije postojao u ribolovu (eventualno je bio rezervisan za igranke, korzo i odnosio se na neke druge ribe). Dobro, bilo je muvanja u privredi (politici, sportu…) al’ to je neka druga priča. Posle niza godina predanog buljenja u vrh dubinke ili plovak, uz pomoć starijih kolega počeo sam da otkrivam čari varaličarenja i aktivnog traženja ribe, i time odredio svoj budući put (u bolje sutra). Da ne bude zabune, volim i danas ponekad da razbacam balerine, ili par dubinki sa kederima, ali je varalica defi nitivno postala moje drugo ja. E, u početku sam „barona“ lovio isključivo na sitnije leptire Smuđ spada u najcenjenije a samim tim i najpopularnije slatkovodne ribe. Ovakav status priznaju mu sportski ribolovci, alasi i gurmani, ali i razni ”privredni ribolovci” i lovokradice. To ga polako dovodi na granicu istrebljenja, ili bar drastičnog smanjenja njegove brojnosti na našim vodama. Zbog svojih karakteristika ovaj otmeni predator često nosi i odgovarajuće, “otmene” titule: grof, baron, plemić ... S pravom, verujte, jer njegov manir i stil lova upravo je takav, “gospodski”. Pretežno noćna ptica, svoj plen traži i lovi tiho, bez mnogo eksponiranja. U najgorem slučaju, sve što ćete čuti svodi se na nežno površinsko “coktanje” u tihim letnjim noćima. Pa nije on tamo neki bucov da prangija i šenluči dok večera! Tiho, sa stilom, striktno po bon-tonu, kako već plemstvu i priliči... Ja sam se u njegov stakleni pogled i otmene manire zaljubio pre više od 30 godina i ta ljubav traje i dan-danas. Ne kažem, možemo ga ponekad “iščačkati” i preko dana, po najvećim letnjim žegama, ali ipak je noć njegovo vreme... Pravi užitak i zadovoljstvo je duel u sumrak. Na jednoj strani g. smuđ naoružan snažnim i oštrim “škljocama” a na drugoj ribolovac sa štapom u ruci naoružan ljutim varalicama i beskrajnim strpljenjem. Neka bolji pobedi. Sekundanti nisu neophodni... ali je smuđ bio i ostao No 1 u mom životu. (Bože, nadam se da moja žena neće pročitati ovu izjavu ljubavi jer sam u protivnom “obr’o bostan”)… Čudo jedno kako su uvek ti prošli dani bolji i lepši od ovih današnjih, ili što bi Balašević, rekao: da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi? Kao i većina ondašnjih ribolovaca, tih davnih dana smuđa sam lovio na kedera, parče, fi let, zgaženu ribicu, na dubinku ili plovak. U to doba pojam “muvanje” nije postojao u ribolovu (eventualno je bio rezervisan za igranke, korzo i odnosio se na neke druge ribe). Dobro, bilo je muvanja u privredi (politici, sportu…) al’ to je neka druga priča. Posle niza godina predanog buljenja u vrh dubinke ili plovak, uz pomoć starijih kolega počeo sam da otkrivam čari varaličarenja i aktivnog traženja ribe, i time odredio svoj budući put (u bolje sutra). Da ne bude zabune, volim i danas ponekad da razbacam balerine, ili par dubinki sa kederima, ali je varalica defi nitivno postala moje drugo ja. E, u početku sam „barona“ lovio isključivo na sitnije leptire i kašike, jer drugih varalica nije ni bilo u „lepoj našoj“. Onda su, prvo stidljivo a posle sve više, počele da pristižu neke čudne ribice od plastike i balze pa počinjem da otkrivam svet voblera. Gledaš Rapalu koju si dobio za rođendan, miluješ joj srebrnkaste bokove, pipkaš oštre trokrake, ali se prosto ne usuđuješ da je baciš u vodu! Ako je pokidaš, ko će da čeka do sledećeg rođendana (a možda nekom padne na pamet da ti umesto „varke“ kupi bicikl, pa šta onda...).

Sećam se i trenutka kada sam po prvi put u ruke uzeo tvister. Doneo čovek na vodu kutijicu sa desetak čudnih gumenih „mrdalica“, tegle se kao stara žvaka a on se šepuri po obali. Tog momenta sam pomislio da ću pojesti tu kutiju sa gumicama, celog „komšiju“ i njegov štap, ako na to čudo uhvati makar i žabu. Na svu sreću uzdržao sam se od komentara (osobina koja mi je kasnije u životu više puta spasila „život“). Danima sam zadivljeno-zavidljivo gledao kako on na te „gumarabike“ iz Dunava izvlači lepe smuđeve uz poneku štuku. Pamtio sam dobro mesta na kojima je kidao svoje tvistere. Znao sam, ide leto. Dunav će kad-tad morati da opadne, a onda sam ja na redu... Njegova zaliha brzo se potrošila pa ga više nisam viđao na obali. Uspeo sam da spasem svega dva komada u manje-više podnošljivom stanju, ali sam ih, na moju veliku žalost, vrlo brzo vratio Dunavu. Kada sam, koju godinu kasnije, u bolje snabdevenim prodavnicama počeo da viđam te opasne male gumenjake, dileme nije bilo - Tvister ili smrt !!! Dalje je sve istorija (ubiće me sećanja)...

 

Kamenjari i kamenjarke

 

Nego, da se vratimo u vreme sadaš- nje. Danas smo zasuti sve većim brojem raznih varalica „specijalno konstruisanih za lov smuđa“ a njega je iz dana u dan sve manje. Leptire i kašičice zamenili su silikonci i silikonke (ne mislim na ribe iz „Silikonske doline“), razni tvisteri, šedovi, šed-tvisteri, glavinjare, vobleri, strimeri i sve ono što vole mladi. Novi oblici, veličine, boje, dekori, „žive oči“ i ostala čuda postali su sastavni deo kutija skoro svakog ozbiljnijeg varaličara. Tako naoružani i natovareni, krstarimo obalama reka i jezera u potrazi za smuđem, a njega - nema... Preterani izlov, nepoštovanje zabrane lova u toku mresta, armije „privrednih ribolovaca“ i „alasa“, mreže koje ne praštaju ni najsitnijim smuđarcima (u restoranima i kućnim varijantama proglašenim za „porcijaše“) uradile su svoje. Ako na sve to dodate i gomile dinamitaša, strujaroša, plinaroša, a sve to začinite sve većim zagađenjem voda... Da nabrajam dalje? Nema potrebe. Sve vam je, nadam se, jasno... Obale će poželeti smuđa, ali smuđa više biti neće. Na moju veliku žalost to nije neka narodna junačka pesma, nego ružna i surova stvarnost. On (mislim: smuđ) se, kao pravi gospodin, povlači pred svim tim pošastima i polako nestaje iz naših voda. Tu i tamo se još pročuje da je, kao nekad, “proradio kao lud” (recimo Apatin, Golubac, ušće Rama, Kladovo). Sem što je kratkog daha, ovakva pojava je i jako opasna, jer svi gore pobrojani “ljudski kormorani” pohrle na ta mesta i ne smiruju se dok ne izbunare i poslednjeg smuđa. Još kad od “poštenih” varaličara čujem komentar da je taj smuđ ispod mere (kog upravo trpaju u kesu) “kamenjar”, dođe mi da se obesim. Jeste kamenjar. Čim ga tresneš o kamen i strpaš u kesu on zaista postane kamenjar.

Došlo je neko zlo doba. Samo najveštiji i najuporniji uspevaju da iz dunavskih talasa i budžaka, gde ljudska mreža još nije kročila, ponekad iščačkaju lepog staklenca i time daju šlagvort ribolovačko-kafanskim pričama tipa “gde, kako, na koju varalicu, koje doba dana, vodostaj, vetar, mesečeva mena, marka štapa i mašinice” (pa čak i broj tekućeg računa i saldo na istom)... Plašim se da će od svega uskoro ostati samo priče ali neće imati happyend. A rešenje je prosto, takoreći pred samim nosom, na dohvat ruke... Ugradnja fi ltera za prečišćavanje otpadnih voda (na onih nekoliko fabrika koje još uvek rade), ograničavanje broja alasa i “alasa”, kontrola prodaje ribe na pijacama, sprečavanje električara i bombaša (potpomognutih stručnjacima za gas) da divljaju po našim vodama… Ovime bi se mnogo učinilo za opstanak i porast broja smuđevske populacije (a i za ostale ribe naravno). Znam, nismo ni mi pecaroši “zlato mamino”. Ako bismo svojim ponašanjem bar malo doprineli celoj priči, jezivo stanje na rekama bi se drastično popravilo. Od nas se samo očekuje da poštujemo lovostaj i pustimo smuđa (i druge vrste) da nesmetano obave posao i da poštujemo dnevnu kvotu od tri ulovljena primerka. Ruku na srce, trebalo bi je smanjiti, iako samo retki uspevaju da je ispune! Minimalnu meru od 40 cm (bez repa, foliranja, istezanja...) mirne bi duše mogli da povećamo bar na 45 -50 cm.

 

Pobeda nad samim sobom - najveća pobeda

 

Još nešto što sasvim lepo funkcioniše na zapadu kome mi, jel’ te, tako uporno stremimo: vraćanje matičnih primeraka. Sve jedinke teže od 5 kg treba nepovređene vratiti u vodu. One će nam sledećeg proleća za uzvrat pokloniti hiljade malih smuđaraka. Slažem se, nije lako pustiti smuđa od 5-6 kg (o onim većim ne vredi ni pričati a zamrzivač prazan), ali to je jedini način da spasimo slatkovodnog plemića od potpunog nestanka. Postoji u nekoliko poslednjih godina još nešto što nam stiže sa “trulog Zapada”, pokret C&R (Uhvati i pusti). Mada, kod nas bi bolje bilo: Pusti da bi uhvatio. Poklonike ovog pokreta u početku su gledali s nevericom, čuđenjem pa čak i podsmehom, po sistemu „Brate, zamisli dileju, klepio smuđa od dva kila, poljubio ga i pustio u vodu. Brate, odlepio tip, kad ti kažem...“

Vremena se srećom menjaju, pa možda i mi krenemo u Evropu. Sve je više C&R ribolovaca i to daje nadu. Da budem pošten, još nisam u potpunosti ušao u taj fazon što ne znači da uskoro neću, ali sam sebi odredio neka pravila i postavio neke granice. Za početak mislim da je i to veliki korak. Dakle, bez obzira na broj ulovljenih smuđeva kući odnosim samo jednog, i to samo onog koji je dobro preskočio kilogram težine (znači, preko 45 cm). Veoma često i prekinem pecanje ako “od prve“ dobijem lep primerak (2-3 kg), ili se bacim na eksperimentisanje uz varalice koje retko ili nikako ne bacam. Eventualno, pokušavam sa nekom novom prezentacijom omiljene varke (joj, kako ovo sofi sticirano zvuči...). Savladati zver u sebi i pecarošku glad velika je stvar. Pa, gospodo draga, cenjene kolege i braćo po oružju, nadam se da ćemo se uskoro dozvati pameti. Ako se usput i neki „od gore“ dozovu pameti, smuđ će ponovo, kao nekad, u velikim jatima plivati našim vodama. U suprotnom, opet ćete morati da čitate neke moje priče koje počinju sa: nekada davno... 

Pozdrav, bistro vam bilo u ove hladne dane dok Dunav raste, vidimo se na vodi...

 

Autor teksta: Dejan Mučalica - Uča
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 22, Januar 2011.

Ostavite komentar