Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

Negde u Austriji

Postavio Pedja Pašćan 14/12/2017 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Ponekad naiđete na neko jezero koje vas jednostavno „ščepa“ i očara. To su mesta u koja se lako zaljubite i na kojima sasvim komotno i opušteno pecate. Ja sam prošle godine imao tu sreću da budem pozvan na izlet na privatno jezero negde u šumama Austrije...

Jezero se prostire na 18 hektara a njime upravlja moj dobar prijatelj Kurt Grabmayer. Voda je neverovatno prozirna i čista. S obzirom da se jezero nalazi negde u šumi, dovoljno daleko od vriske i cike svakodnevnog gradskog života, uistinu je pravo mesto za posetu. Šumu nastanjuju veprovi, jeleni i lisice a ambijent jezera je takav da dok pecate možete potpuno zaboraviti na sve brige i probleme. Što se samih šarana tiče, tamo sam video neke od najlepših primeraka u mom životu. Podsećaju me na belgijske. Špiglovi (golaći) su tamno braon boje dok su commoni (sa krljuštima) prelepe boje tamnog drveta. Austrija nije baš poznata po velikim primercima, ali ovo jezero je izuzetak. I commoni i špiglovi ovde dostižu težinu i preko 25 kg.

Prvi put sam posetio ovo mesto 2006. godine u jesen, zajedno sa Steve Briggs-om i Rene Hawkins-om i tamo smo proveli pet dana. Sjajno smo se proveli i kada me je ove godine Kurt pozvao da dođem ponovo, ja sam tu ponudu oberučke prihvatio. Nažalost, preostali deo ekipe nije mogao, te sam ja sam otišao, iako je bilo veoma hladno i vlažno a čak je i sneg bio prognoziran. Put je delom bio poslovni delom radi zadovoljstva, a što se pecaroške strane tiče, u meni je tinjala nada da ću upecati šarana od preko 20 kg, što smo prošlog puta uspeli. Upecali smo ih tri! Ove godine je vreme bilo nešto hladnije te sam rezervisao let deset dana ranije nego prošli put. Trebao sam da budem na jezeru 18. oktobra. Leteo sam za Beč, što je značilo da Kurt i njegov prijatelj Jorge (ili kako ga zovemo JJ-Džej Džej) treba da me povezu do jezera.

 

Priprema

 

Počelo je sasvim uobičajeno - jedna torba se zagubila negde tokom leta, te sam morao ostati na aerodromu jednu noć. Planirao sam da na jezeru budem u rano veče kako bih mogao da nađem pravu lokaciju i zabacim štapove. Nažalost, planovi su mi se poremetili za oko pet sati. Kada smo stigli na jezero već je bio mrkli mrak i nije bilo nekog velikog iznenađenja kad sam ujutro izvukao štapove a na njima se ništa nije nalazilo. Bilo je krajnje prohladno, ali sam poneo dosta tople odeće. Tog prvog jutra na jezeru, sitna kišica se pretvorila u sneg koji je taman počeo da prekriva krajolik kad je ponovo počela kiša a zatim i snažan pljusak. Predosećao sam da će sneg i hladnoća odvratiti ribe od bilo kakve akcije, a magla se počela podizati oko jezera usled mešanja jesenje temperature vode i temperature zimskog vazduha.

Do podneva sam sva četiri štapa zabacio na željene pozicije. Izabrao sam jedno mesto na uglu gde niko ne peca koje je dalo izvanredne rezultate prošlog puta. Opcija je bilo mnogo, ispred mene su bila tri potopljena drveta a sa desne strane je bila polupotopljena obala. Jezero je bilo kristalno čisto i prozirno, što je pružalo odličan pregled dna, koje je bilo blago prekriveno travom i algama. S vremena na vreme su se mogla nazreti mesta na kojima se šaran hrani, tj. mesta nejednake koncentracije trave. Provera plovkom je pokazala da su ta mesta blago dublja od okolnog dna, a po tamnijoj boji se dalo zaključiti da su nedavno posećivana od strane šarana. Sa čamca sam video da im je površina glatka, gotovo su se sijale, što je automatski uticalo na moje samopouzdanje. Sve u svemu, u blizini moje odabrane lokacije, primetio sam više tih praznina, raznih veličina i na različitim dubinama.

Mamci koje sam koristio su bili istovetni onima sa prošlog izleta. Koristio sam 24 mm Solar BYT iz asortimana britanske Bait & Feed Company. Takođe sam koristio visokobetainske pelete BYT wedges i 6 mm freebies. Od šest lokacija izabrao sam tri na kojima ću tog dana pecati i prihranio ih sa oko kilogram mešanog mamca. Na preostala tri mesta sam bacio nekoliko šaka 24 mm boili. Sva izabrana mesta sam mogao nadgledati. To je i bio plan, posmatrati lokacije i ohrabrivati ribu da se baš tu hrani kako bih imao uspeha i na te tri lokacije. Praktič- no, te pozicije su bile zamenska varijanta u slučaju da one prvobitno izabrane zakažu. Sećam se od prošle godine da su ribe veoma brzo shvatile da ih na određenom mestu lovim i da su već posle par ulovljenih, preostale jedostavno napustile to područje.

Četvrti štap sam zabacio nalevo među potonula debla na dubinu od oko sedam metara. Džej Džej mi je rekao da na tom mestu obitava mnoštvo ribe. Tako su nam rekli i prošlog puta kad smo bili, ali nijedan od nas nije ništa upecao. Da budem iskren, nisam mnogo očekivao od tog mesta ni ove godine. Tamo sam zabacio taj štap jednostavno zato što nisam hteo da pretrpam mesto na kojima su bili preostali. Voda je bila toliko prozirna da su najloni od sva četiri štapa bili jednostavno previše uočljivi što ja nisam hteo da dozvolim. Osim toga, naspram mene je bio još jedan pecaroš koji je sa svoja četiri štapa pecao u blizini, pa je prostor bio ograničen.

Mamci za udicu su, kao i 24 mm boile, bili isti kao i prethodnog puta. Koristio sam Solar X - Wide Gape udice veličine 6, Kryston kopču za brzu izmenu nosivosti 12 kg i 110 g Atomic olovo. Takođe sam koristio Quicksilver olovo na GT80 najlonu. Na prošlom izletu sam primetio da je na dnu bilo nekoliko predela sa gustom travom, a kako ja nisam hteo da izgubim ribu zbog trave ili školjki sa dna, koristio sam pouzdanu opremu. Prošlog puta sam izgubio najvećeg commona u jezeru, zvanog „Beli šiljak“ (koji je nažalost sada uginuo), jer mi se najlon kod olova zapetljao u travi.

 

Prva akcija

 

Svi štapovi su bili na željenim pozicijama a ja sam sedeo u udobnosti svog šatora, pokušavajući da se osušim. Bilo je oko dva sata poslepodne. Pljuštalo je kao iz kabla a temperatura vazduha se kretala oko 3ºC, pa sam ostatak dana proveo ispijajući šoljice čaja i osmatrajući vodu tražeći bilo kakav znak kretanja ribe. Tokom prošlog izleta većinu vremena smo proveli pecajući po mraku i nisam očekivao nikakve zapanjujuće rezultate. Do prve akcije prošlo je celo popodne, ali i veče. Oko četiri sata ujutro je srednji štap zapecao. Riba je pružila živahan otpor, ali sam je privukao, stavio u meredov i izmerio. Bio je to lepi tamni špigl nešto manje od 16 kg. Bio sam toj ribi večno zahvalan jer sam samo par sekundi pre toga razmišljao kako bi ovo mogla da bude veoma teška nedelja koju ću provesti bez ikakve akcije, samo čekajući u šatoru po kom je dobovala kiša. Bila je to jedina upecana riba te večeri, ali sam predosećao da će ih još uslediti. Znao sam da se šunjaju oko mamaca. Izviđanje čamcem je potvrdilo moje misli, pokazalo se da su tri od šest mesta koje sam prihranjivao bila posećivana.

Kiša je nastavila da pada tokom celog dana pretvarajući se povremeno u susnežicu. Ništa se osim toga nije događalo. Tako je ostalo sve do ranih sati sutradan, kada je moj najdalji štap, koji je bio oko 1,5 m u vodi u jednom krateru, proradio. To je bilo predivno mesto, okruženo gustom travom, na dubini većoj oko 60 cm od okolne površine. Bez mnogo napora i ova riba se našla u mojoj mreži. Bio je to tamni common težine skoro ravno 18 kg.

To se sve dogodilo oko četiri ujutro po velikom pljusku, i taman kada sam stavio ribu u mrežu i krenuo u krevet kako bih nastavio sa spavanjem, zapecao je štap sa leve strane. Džej Džej mi je rekao da će riba, ako se ovde upeca, krenuti da beži van granja, što mi je bilo veoma neuobičajeno, ali je bio u pravu i desetak minuta kasnije sam gledao još jednog prelepog špigla od 18 kg. Obe upecane ribe su bile kao prošarane jesenjim bojama na tako divan način. Upecao sam dve ribe u poslednjih sat vremena i nešto u vazduhu mi je govorilo da je to tek početak jednog sjajnog izleta.

 

Koliko dugo?

 

Još uvek je bila noć te sam ja brzo zabacio štap i vratio se u šator kako bi makar na još kratko sklopio oči pre zore. Biće da mi je glava bila na jastuku kra- će od deset minuta, kada sam ponovo bio bezobzirno probuđen pištanjem i zatezanjem najlona. Znajući da je ovaj štap prilično blizu potopljenom drveću u blizini obale, iskočio sam iz vreće za spavanje i pohitao. Moram priznati da ja veoma volim da spavam. Ustvari, ni najmanje ne volim da se budim tokom noći, a s obzirom da se ove noći budim već treći put i to sve u razmaku manjem od dva sata, nisam imao nameru da budem nežan prema ribi. Motao sam tako da se štap skroz savio. Riba je iz granja izašla veoma brzo, hitajući nalevo što je značilo da moram da pomeram ostale štapove. Zatim je naišla na jedan deo sa gustom travom i ja sam ponovo podigao štap. Onda je krenula ka meni veoma sporo i ni u jednom trenutku nisam pomislio da se na drugom kraju najlona nalazi velika riba.

Ne znam zašto sam to uradio, ali trknuo sam u šator i potražio lampu, iako se već razdanilo, i uključio je. Obično to ne radim kada se poigravam sa ribom. Isprva sam video mehuriće na površini, a zatim sam izvkao ribu i postavio je na prostirku. Nije bilo naznaka da je to velika riba, to sam tek mogao pretpostaviti kada sam pod nju postavio meredov. Glava joj je ušla bez problema, ali je bilo problema sa repom, jedva da je bilo mesta. Bila je ogromna!

Ostavio sam ribu u meredovu i dok sam dolazio sebi od uzbuđenja pitao sam se da li imam dovoljno veliku mrežu da je stavim. Ne, nemam! Zatim sam njihajući se i održavajući ravnotežu krenuo ka obali sa ribom u meredovu, a čak sam u jednom trenutku pao unazad na šator (ne dozvoljavajući ribi da padne na tlo!) i tek tada shvatio šta sam upecao. Prostirka, koju mi je Kurt pozajmio, je jedva bila dovoljne dužine za ovu ribu i ja sam pored nje stajao široko razjapljenih usta, diveći se njenoj dužini.

Nagledao sam se velikih šarana, ali ovaj je bio tako neobično dugačak, oblikovan kao torpedo. Iako jedva, uspeo sam da je stavim u najveću vreću koju imam i da je vratim u vodu kod obale, a zatim otišao da zovem Kurta. Iako je bilo sedam sati ujutru, nije bilo prerano za poziv kad je u pitanju ovako velika riba.

Vaga je pokazala da ovaj ogromni common teži 28.46 kg a kada se oduzme težina omče od 1,2 kg to iznosi oko 27,26 kg. Novi lični rekord, a prema tvrdnjama Džej Džeja, bio je to drugi po veličini ikad uhvaćen šaran u Austriji. Bio je to takođe tek drugi ulov po težini te godine. Jesam li bio ponosan? Možete se kladiti da jesam. Težina nije bila toliko bitna koliko su me njena boja i oblik načinili da se osećam privilegovanim što sam je uhvatio. To je bilo jedno sjajno pecaroško jutro i osećao sam da se ne bih mogao požaliti ni da do kraja izleta ne upecam ni jednu jedinu ribu, iako je ostalo još četiri noći. Tokom narednog sata, ili možda dva, nije bio nijedan trzaj te sam to vreme iskoristio za fotografisanje. Sve upecane ribe su izgledale jednostavno veličanstveno.

 

Počišćeni mamci

 

Interesantno je da su svih šest praznina koje sam prihranjivao ranije bile počišćene, čak i štap sa moje desne strane koji nije trzao. Pitao sam se da li je to bilo prethodne noći, kada sam začuo samo jedan pišteći ton. Još jedna interesantna činjenica je da su dva štapa tokom čitave noći proizvela samo po jedan pišteći ton i to pola sata pre nego što je stigao pravi ugriz.

Do ranog poslepodneva sam zabacio sve štapove na njihove pozicije i prihranio ih sa gomilom mamaca. Kiša je ponovo počela da pada i magla se spustila po obodima jezera. Tek što sam se spremao da ručam i što je svetlost dana počela da se gasi, štap sa leve strane je „proradio“. Bio je to prvi trzaj tog dana. Toliko sam se šokirao da nisam znao šta da radim. Spustio sam tacnu sa hranom i skočio u akciju.

Riba je izašla iz granja i krenula ka otvorenoj vodi. Bila je to desetominutna borba prsa u prsa - prvo sam privla- čio ribu desetak metara a zatim isto toliko otpuštao. Najlon je bio veoma napet a ja sam stalno imao na umu da ovu ribu ne želim da izgubim. Na kraju je izbila na površinu tako da sam joj jasno mogao videti krljušti. „Još jedan veliki common“ - pomislio sam. Kako je bila sve bliža i bliža obali, znao sam da sam bio u pravu. Prišla je bočno, spremna da upadne u meredov. Bio sam siguran da će probiti granicu od 22 kg. Bila je to prava gromada od ribe i Kurt (koji je bio da me poseti tokom popodneva i tek je krenuo) morao se vratiti da je vidi.

Vaga je ovaj put pokazala gotovo ravno 25 kg. Džej Džej mi je rekao da su moja dva šarana zbirno dva najteža šarana koja su u Austriji uhvaćena u istom danu. Iako nisam lovac na rekorde, bio sam presrećan jer je jezero bilo veoma srdačno prema meni. Često zna da ne bude takvo prema pecarošima, pa mi je izmamilo osmeh.

Već se smrklo dok smo je izmerili i slikali se. Tokom borbe, riba je poremetila moja druga dva štapa, pa sam ih morao ponovo zabacivati. Zahvaljujući markiranju najlona i dobroj pripremi, bio sam u mogućnosti da bez muke vratim svoje štapove na željene lokacije.

 

Vreme je za promenu lokacija

 

Osim blagih trzaja sa desne strane, noć je proš- la bez bitnijih događaja. Opet su svi mamci sa svih pozicija nestali, čak i sa dva dodatna područja koja sam prihranjivao. Tog dana sam zabacivao na ista mesta kao i prethodnih, no kada sam po poslednjoj dnevnoj svetlosti tog ponedeljka obnavljao mamce, odlučio sam se da promenim poziciju mog srednjeg štapa, tj. da ga premestim na jednu od lokacija koju sam dodatno prihranjivao. Već do sledećeg jutra se to pokazalo kao dobra odluka, jer sam na listu upecanih dodao još tri nove ribe, jednu upecanu iz predela sa podvodnim granama i deblima, druge dve upecane na novoj lokaciji. Pomislio sam da su ribe pojele mamce na ona dva štapa koje sam zabacio i koji nisu rezultirali ničim. Bilo je očigledno da se šaran opametio i da je tačno znao mesta na kojima su ostali bili upecani. To mi je bilo potvrđeno kada sam čamcem prelazio preko tih mesta i kada sam video da je ostalo samo nekoliko slomljenih boili od nekadašnje hrpe. „Spretna mala stvorenja“ - pomislio sam.

Isti obrazac se ponavljao tokom nastavka izleta, jedini dosledan štap je bio onaj kojem sam menjao lokaciju. Pecao sam prosečno oko dve ribe svakog dana, uglavnom špiglovi od oko 15 - 16 kg, što je bilo pravo uživanje, iako me je kiša dosta namučila.

Kao što to obično biva, kada je došlo vreme da se pakujem i idem, sunce je sinulo nad ovim šumskim jezerom i temperatura vazduha je počela da raste. Do mog polaska na aerodrom, riba se nastavila hraniti, iako su moje pozicije bile „isušene“, nekakve akcije bilo je samo na onom mestu na kojem sam tek kasnije zabacio jedan štap.

Do vremena za pokret, moja evidencija je zabele- žila ukupno 14 riba, od kojih je sedam bilo od 13,5 - 17,5 kg, jedna od 18 kg i dva kapitalna primerka. Bila je to izuzetna pecaroška nedelja, tek pomalo nezgodna zbog vremenskih uslova, i sve se činilo sjajnim a pogotovo taj jedan divan dan u kojem je sve išlo baš kako treba.

Austrija nije poznata po velikim ribama, ali sam siguran da će se šaranski pecaroši složiti da je o svakom jezeru u kojem žive šarani teži od 25 kg vredno diskutovati i uzimati ga u obzir.

Svim srcem se zahvaljujem Kurtu i Džej Džeju što su mi omogućili da ova nedelja ostane nezaboravna u mom pamćenju.

 

Autor teksta: Simon Crow
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 20, novembar 2010.

Ostavite komentar