Brza i besplatna dostava za 2 dana - za sve narudžbe veće od 5000RSD (Srbija).
Poslednji tekstovi
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
Grupni ples ljubavi Srpskog lososa
09/10/2019 0

Ulov soma na Dunavu
Ulov soma na Dunavu
07/10/2019 0

Dunavci naši nasušni
Dunavci naši nasušni
20/09/2019 0

Ne mora uvek da zvecka
Ne mora uvek da zvecka
13/09/2019 0

Lov štuke dzerk varalicama
Lov štuke dzerk varalicama
12/09/2019 0

Jezero Gruža - ŠUMADIJSKO MORE

Postavio sportski ribolov 13/06/2014 0 Komentara Destinacije / Vode,

Ma koliko lepa i veličanstvena bila, reka nije uvek dobar „drug“ u ribolovu. Zna da bude mutna, usplahirena, velika. Kao i svaki deran, i ja sam bio nestrpljiv i neobuzdan, baš kao reka koju neizmerno volim. Upravo iz tih razloga, možda sam se tada definitivno „odredio“. Mnogi moji drugari mutnu reku zameniše skupljanjem sličica, klikerima, neki i devojčicama...

Inficiran do srži, nikako nisam prihvatao činjenicu da izvesno vreme ne mogu na vodu pa počeh da tražim alternative, kojih u mom kraju ne beše puno. A alternative su bile ili odlazak na jezero „Međuvršje“, što je u to vreme bilo ravno „đačkoj ekskurziji“, ili tumaranje po retkim kubicima i barama u okolini. Kako se radilo o malim i siromašnim vodama, koje imaju svoje zahteve i zakonitosti, eto lepe zanimacije a bogami i motivacije da pronađem način i taktiku ribolova u za mene tada potpuno novoj sredini. Svi trikovi s mukom otkriveni na Rzavu nisu vredeli ništa, ali sam ubrzo shvatio da je u srži svake ribolovne „cake“ ista logika: pronaći gde je riba i naći najefikasniji način da je uloviš. Kako sam rastao i širio vidike, rasle su i mogućnosti. Iskustva stečena na tim malim, zatvorenim vodama mnogo su značila kad god bih se sreo sa nekom stajaćom vodom. Prva na udaru je bila akumulacija u Međuvršju, na kojoj sam do perfekcije usavršio pecanje kedera, što mi je poslužilo kao odlična osnova u početku takmičarske karijere (nekada se na takmičenjima isključivo pecao keder).

Gružansko jezero je dugo bilo nepoznanica za mene. Izgrađeno 70-tih godina, na reci Gruži u njenom srednjem toku, projektovano je da po vodenoj površini bude jedno od najvećih akumulacija u zemlji. Kako je u srednjem toku reka Gruža mala, nekada je od autohtonih ribljih vrsta bilo najviše klena, skobalja, krkuše, bodorke i retke štuke. Nastankom jezera (a trebalo je više godina da se oformi u sadašnjem obliku), sada sve te ribe koriste novonastali prostor i obilje hrane, pa se smanjuju ekspanzije pojedinih ribljih vrsta. Prva koja je imala neki ribolovni značaj je bila štuka. Odlično prilagođena, mrestila se, pa su ribolovci sa svih strana hrlili na jezero loveći neretko i preko 30 štuka dnevno. Najčešća lovina su bili primerci od 1-1,5 kilograma (trogodišnje ribe), dok su kapitalne od 4-7 kilograma lovljene retko. Osim štuke, ogromnu ekspanziju su doživele bodorke, koje su se u martu i aprilu lovile na kuvanu pšenicu u enormnim količinama. Bilo je i primeraka od 300 grama pa do neverovatnih kilogram! Poseban raritet u to vreme predstavlja pojavljivanje sunčice, ali one varijante sa prelivima tamno plave boje, i prosečnom lovnom težinom od 100-250 grama, koje nigde više nisam viđao. Keder je bio redak, ali kada se ulovi bio je gigantskih razmera, gotovo neupotrebljiv za kedera koji se tih godina uvek tražio na Gružanskom jezeru. Sa kederima stiže babuška, koja je brzo popunila prazan prostor, i u narednom periodu ona postade glavna vrsta na jezeru. Ma koliko lepa i veličanstvena bila, reka nije uvek dobar „drug“ u ribolovu. Zna da bude mutna, usplahirena, velika. Kao i svaki deran, i ja sam bio nestrpljiv i neobuzdan, baš kao reka koju neizmerno volim. Upravo iz tih razloga, možda sam se tada definitivno „odredio“. Mnogi moji drugari mutnu reku zameniše skupljanjem sličica, klikerima, neki i devojčicama...

VODENI FENIKS

Prva poribljavanja šaranom daju rezultate, pa Gružansko jezero ubrzano poče da poprima epitet „ribolovački eldorado“. Tada dobro nam poznata ljudska glupost uze svoj danak. U vreme mresta dolazi do nagle promene vremena i zahlađenja sa obilnim padavinama, koje erozijom sa okolnih njiva spiraju i đubriva u jezero. Sledi velik pomor ribe. Čitavo priobalje (oko 40 kilometara), u širini od nekoliko metara beli se od trbuha uginulih šarana i štuka. Neverovatna šteta! Uginuli šarani težili su od 100 do 800/1200 grama, uz retke ribe od 3-4 kilograma, najverovatnije iz materijala kojim je prvi put poribljeno jezero. Uz konstataciju nadležnih da se ta riba već dva puta mrestila, o uspehu mresta govorila je ogromna količina riba u rasponu 100-800 grama. Prolaze godine a Gruža, kao Feniks iz pepela, ponovo zasija punim sjajem. Od početne dominacije babuške u godinama posle pomora, polako počeše da se pojavljuju deverika i som, a 2003. jezero se poribljava smuđem koji danas važi za jednu od glavnih ribljih vrsta.

Najveći deo ukupne površine jezera (preko 850ha) zauzima plići deo, odnosno deo od mosta na magistralnom putu Čačak-Kragujevac, levo ka ulivu reke Gruže. Dubina na ovom delu je oko 2-3 metra, sa retkim pozicijama od svih 7 metara. Širina jezera na ovom delu je od 1000-2500 metara. Obale su blage livade, uz zabrane koji se gube u vodi jezera. Od mosta desno, ka brani, jezero je sve uže i dublje, da bi kod brane dostiglo dubinu od 30 metara. Na plićem delu postoji jedan veliki zaliv kod ušća Boračke reke, a ka brani (sa iste strane) postoje dva zaliva, Žunjski i Panjevac. Teren koji je potopljen izgradnjom akumulacije činile su plodne njive i voćnjaci, tako da je podloga tvrdo zemljište. Samim tim, i produkcija riblje hrane je dobra, a porast ribe još bolji. Lovio sam babuške od 800 grama, bile su dakle u trećoj, odnosno četvrtoj godini života.

Osnovna namena izgradnje ove akumilacije je bilo snabdevanje vodom za piće. Međutim, kvalitet vode je jako problematičan, ali je zbog toga idealan za ribe koje ovde rastu ekstremno brzo. Prvi izleti na ovo jezero su bile potrage za ogromnim bodorkama u rano proleće, a odmah nakon toga lovila se babuška. U plićim delovima jezera, uz blagu primamu i vešto balansiranje sa mamcima, moglo se uvek jako lepo pecati. Ipak, mamac broj jedan za babušku je oduvek bio hleb, ali u bezbroj varijanti. Mogla je da prođe i velika, što nežnije postavljena ruža, ili mala hlebna kuglica, koliko da pokrije vrh udice!? Na pecanje nikada nisam odlazio bez crva i glista jer se često događalo da usred pecanja riba jednostavno stane. Tada ne pomaže ni prihrana, ni promena dubine, mesta... Jednostavno, moj savet je promenite mamac i nastavite sa ribolovom.

EVERI I DEVERIKE

Kada se devedesetih godina kod nas pojavila i aktuelizovala tehnika meč pecanja, često sam odlazio na jezero radi treninga, i naročito u jesenjem periodu postizao odlične rezultate. Svodilo se na to da pronađem dubinu od 3-3,5 metara (poželjno je da to bude na nekih 50-tak metara od obale), obilno prihranim i čekam da dođe par sati pre mraka kada na tu poziciju pristigne velika količina krupnih babuški, uz ponekog bonus šarana. Jesenji mamac za vegler pecanje je po pravilu bio crv, a uzimanja ribe su bila tako nežna i sofisticirana, da je prosto bilo uživanje gledati kako obično nežno podrhtavanje antene rezultira potpuno ispijenim crvima na udici. Početkom 2000-tih, jezero polako poprima svoj konačan oblik sa tri uspešna predatora: somom, štukom i smuđem, od belih riba šaranom, babuškom, bodorkom, kederom, i sve masovnijom deverikom. Masovna pojava deverike predstavlja izazov za ribolovce ovih krajeva jer se sa njom ne susreću tako često. Kako jezero nudi odlične uslove, deverike brzo napreduju i slobodno mogu reći da je Gružansko jezero danas jedna od najboljih voda za krupne deverike.

Problem je kako od ogromne količine svih vrsta bele ribe privući baš velike deverike? Ako to radite hranom i mamcima kao da ste na takmičenju, lovićete do u besvest, ali ribe proseka stotinjak grama, uz tek poneku krupniju. Rešenje treba tražiti i u odabiru mesta pecanja, i u taktici. Mesto ribolova mora biti tvrdog dna i velike dubine, od 4-7 metara. Uslov broj dva je uporno prihranjivanje isključivo starim kuvanim kukuruzom, bez ikakvih mirisa i aditiva. Kao i svaka krupna riba, i deverike imaju svoje periode. Idealno je da se jedno mesto stalno prihranjuje, u dužem vremenskom periodu. Količina prihrane mora biti velika i može se plasirati dva puta dnevno. Sistem za deveriku je manje-više klasičan, uz odabir izduženih plovaka modela igla, ikebana ili knića, u težini od 3-4 grama (ukoliko se lovi fiksnim štapovima), ili 4-7 grama ukoliko se lovi sa mašinicom. Udica mora biti velika i jaka, dovoljna da primi dva zrna šećerca, kao jednog od najboljih mamaca. Osim šećerca, početkom godine može da bude odlična i velika korica hleba, a u kasnijem periodu može da „proradi“ i kombinacija šećeracglista. Peca se na dnu (veći deo godine), ili neznatno iznad. Udarci su ono divno, karakteristično izdizanje plovka. Sa kontrom ne treba žuriti, i svakako treba sačekati da ceo plovak „legne“. Iako nije preveliki borac, na ovom jezeru se love zaista krupne deverike, neretko i preko 3 kilograma, pa ne treba štedeti na najlonu. Sisteme pravim najlonom 0,18mm, a predvez najlonom 0,16.

Podeljena su mišljenja kada je najbolje vreme za pecanje deverike. Iako imam najviše izlazaka u svitanje, nekako stičem utisak da kada je pravi dan, slobodno možete odspavati malo duže, jer najbolje ribolove sam doživeo u periodu 10h do podneva. Znam i za neke drugare koji su u noćnim turama prolazili jako dobro. Uz deveriku, na ovako pripremljenim mestima se može dobro pecati i krupna babuška, a nisu retka iznenađenja u vidu smuđa ili šarana. Trenutno je na jezeru u ekspanziji jedna riblja vrsta koje je upropastila mnoge vode kod nas cverglan. Pojavio se sporadično u najplićim delovima jezera pre par godina, a već sada gotovo da nema terena gde ga nema. Nadam se da će se i za njega naći neko rešenje, u vidu postavljanja kaveza za izlov. Ili će, kao na mnogim vodama, priroda sama naći pravu meru? Nezvani gost često strada od nekih ribljih bolesti na koje su autohtone riblje vrste imune. Bez obzira kakva će sudbina zadesiti „šumadijsko more“, kako ga mnogi od milošte nazivaju, Gružansko jezero će uvek u meni buditi želju za kapitalnim babuškama i deverikama, uz onaj prepoznatljivi filing široke vode i blagog povetarca u društvu milanovačkih kampera koji uvek „svoj“ deo obale drže čistim i urednim. Od kada su moj drug Radoslav Vukasinović Pančo i njegovi Milanovčani počeli da uređuju jedan deo jezera, kako bi od njega napravili mesto za uživanje, imam motiv više da dolazim. Kod njih se osećam kao rado viđen gost i srećan sam zbog toga.

U zahvalnost mom velikom prijatelju Panču, koji godinama kampuje i čuva ovaj jedinstveni ribolovački raj.

 

Tekst je objavljen u maju 2011. godine u časopisu "Reviri Srbije"

Ostavite komentar