San letnje noći

Postavio Pedja Pašćan 13/02/2018 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Oko manića sve bi bilo kristalno jasno i lako shvatljivo, kada se u priču ne bi upredale folklorističke niti, dezinformativni elementi i krajnje smele hipoteze

Manić je aktivan u hladnoj, a pasivan u toploj vodi, jer mu je interna hemija tako podešena. Nivo aktivnosti uslovljen temperaturnim režimom posledica je efi kasnosti enzima kojima određeno živo biće raspolaže. Enzimi su biokatalizatori koji regulišu sve životne procese, a temperatura je od bitnog značaja za njihovo funkcionisanje. Većina naših riba mnogo je aktivnija pri višim temperaturnim vrednostima, a pasivna kada je hladno. Kod manića je, moglo bi se reći, isto – samo obrnuto. I malko komplikovanije. Postoje stenotermni živi organizmi, koji su veoma osetljivi na temperaturna kolebanja i funkcionišu samo u uskom temperaturnom segmentu. Nasuprot njima, postoje i euritermni organizmi koji valjano „rade” i pri promenljivim temperaturnim vrednostima. Kod riba su zastupljeni i jedni i drugi. Isto kao što postoje i vrste koje dobro funkcionišu kako po toplom, tako i po hladnom. To im uspeva jer raspolažu sa više garnitura enzima pa imaju pravu hemiju za svaki temperaturni segment.

Prilikom posmatranja krljušti riba koje ceo život provode u vodi približno istih temperaturnih vrednosti, veoma je teško uočiti „godove”, dok su kod drugih oni lako vidljivi. Pojava godova je naime posledica izobilja i rasta, odnosno pasivnosti, iliti – uslovno rečeno – gladovanja. Kada se posmatraju krljušti manića (sitna su, golim okom se ne vide), vidi se nešto sasvim treće. Nema godova, već se naizmenič- no javljaju tamna i svetla polja. To nedvosmisleno dokazuje da pomenuta riba ima dva nivoa aktivnosti. Po hladnoći „radi” kao oni drugi po toplom, ali je zato u toplim mesecima mnogo aktivniji nego „ostatak sveta” po hladnoći.

Pošto je kod manića visoka aktivnost enzima uslovljena niskim temperaturama vode, najveću aktivnost ispoljava u zimskim mesecima. Najviše hrane uzima u periodu novembar–februar. Prvo „puni baterije” za mrest, a zatim ga i odrađuje. Zanimljivo je, i bitno za priču, da inkubacija ikre traje izrazito dugo, ponekad duže od šest nedelja. Ukoliko do mresta dolazi krajem januara ili tokom februara, izleganje larvi odigrava se približno kada i mrest smuđa. Pomenute pojave ništa ne povezuje, osim činjenice da su mlađ manića i smuđa u oktobru približno iste veličine – oko 12 centimetara. Centimetar il’ dva razlike ne igra. Nameće se pitanje: kako to, da smuđić, koji zdravo mnogo jede tokom leta, naraste isto koliko i manić, koji leti (navodno) gladuje? Pitanje bi imalo smisla samo kada bi tvrdnja o gladovanju ovog drugog bila istinita, a nije.

Tokom eksperimenata obavljenih u akvarijumima ustanovljeno je da manić redovno uzima hranu i pri visokim temperaturnim vrednostima. Kako je u „letnjim” prilikama na snazi umerenija hemija, manić ne traga za hranom, ali ne oprašta zalogajima koji mu upadnu u brlog. Što je temperatura niža, sve češće proviruje iz skrovišta i traži hranu sve dalje i dalje, obično u prvi mrak ili večernjim satima. Uoči mresta prelazi na celodnevno uzimanje hrane. Mada vodi usamljenički život, na putu ka mrestilištu formira jata. Uprkos velikoj koncentraciji jedinki mrest se odigrava u parovima.

U poslednje vreme na ribolovačkim forumima pojavila se priča o „glasanju” koje ispuštaju migrirajuća jata manića. Prema opisu velikog broja ribolovaca radi se o zvuku identičnom onom koje stvara bućka, samo neuporedivo slabijeg intenziteta. „Kao da mnogo bućkaroša lupa po vodi, sedeći u nevidljivim čamcima, koji se na jakoj struji nečujno kreću uzvodno...” Da nema nastavka priče, opis pojave imao bi nadasve mističnu dimenziju... Takođe, može da se pročita i da se on najbolje lovi upravo na mestima gde se „čuje”, tokom decembra obično do 19,30h. Postoji bojazan da se „glasanju” manića kao pojavi pripiše nastanak institucije bućke kao somolovačke tehnike. Samim tim dolilo bi se ulje na vatru onih, koji letnje „skrivanje” manića pripisuju atavističkom strahu od soma. Međutim, nije na odmet znati da riba kao živo biće ne poznaje strah u onom obliku kako ga čovek doživljava. Da unapred strepi, da se boji i da se zato skriva od nečega, to prevazilazi sposobnosti riba. Isto kao što se za ribu ne može reći da nešto „zna”, bar ne u onom smislu kao što mi „znamo”. Ili mislimo da znamo, pa makar i pogrešno. Greška je manića zvati „zimskim manićem”, jer onaj što mu tepamo „letnji” i nije manić, već američki somić. Takođe je važno znati: gde i kada ima jednog, tada tamo onog drugog sigurno nema. Pretenciozno rečeno: mimoilaze se u vremenu i prostoru.

Folkloristički zapisi vezani za manića veoma su zanimljivi iz (bar) dva razloga. Prvi je da su podaci redovno iz sfere „rekla-kazala”, a drugi je da su sukobljeni. Priča No 1. „Som ne može da odoli maniću, i zato su alasi zimi sakupljene male maniće čuvali u bunarima, kako bi leti njima mamčili udice samica.“ Priča No 2. „Manić je toliko proždrljiv, da su se jedinke smeštene u čuvarku uzajamno napadale, da bi na kraju najveći pojeo sve ostale.”

Zanimljivo je da ni jedan izvor ne navodi konkretan podatak koji su to alasi (gde i kada) lagerovali maniće u bunarima. Još manje govori o tome, zašto se ovi u bunarima nisu „uzajamno napadali i požderali” kao oni u čuvarkama, pa da alasima do leta ostane jedan „komada” (sic!). U prilog klimavosti teze govori da ni jedan izvor ne navodi kojom su alatkom onovremski alasi uspevali da ulove te „male maniće”...

 

Autor teksta: Mihalj Buzaš 
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 23, Februar 2011

Ostavite komentar