Iskoristite priliku! Zimsko SNIŽENJE. Primenite kôd "zima18" i ostvarite popust 10% na sve artikle.
Poslednji tekstovi
Oj Moravo
Oj Moravo
16/01/2018 0

Ludilo u Ki Vestu
Ludilo u Ki Vestu
16/01/2018 0

Francuski šarani
Francuski šarani
12/01/2018 0

Mesto, osnova uspešnog ribolova
Mesto, osnova uspešnog ribolova
12/01/2018 0

Feederom na 100 metara
Feederom na 100 metara
12/01/2018 0

Bila je tako lijepa

Postavio Pedja Pašćan 06/01/2018 0 Komentara Ribolovački tekstovi,

Ne, nije šlager iz poslednje trećine prošlog veka. Ovo je možda samo blaži i lepši komentar kojim ribolovci proprate ribu koja im se upravo otkačila sa udice, mahnula repom i vratila se u dubinu. Alternativa je pominjanje ženskog dela familije a oni malo tanji s’ nervima često pribegavaju bacanju štapa, skakanju po obali i dugom jadikovanju nad svojom zlom srećom. E, nije sreća tu baš nešto mnogo kriva. Ima i nje ali nije presudna. Krivce treba tražiti na drugoj strani (što bi rekli nekadašnji drugovi, krive su „objektivne okolnosti i subjektivne slabosti“). Pod objektivne okolnosti možda možemo podvesti samo jedan faktor, sve ostalo su dakle subjektivne slabosti, to su uslovi na vodi i u vodi na koje ne možemo uticati.

Ponekad nepristupačna obala onemogućava ribolovca da na adekvatan način priđe vodi i prihvati ribu, pa je čak i upotreba meredova otežana ili onemogućena. Zato pre prvog zabačaja treba bar letimično „snimiti“ obalu, prilaz, mesto gde bi se eventualno mogla prihvatiti riba, dakle osmisliti taktiku i prilagoditi se uslovima na vodi. Kad se na kraju konca nađe riba, uzbuđenje je preveliko za takve korake i sve je kasno. Sem navedenog tu su još i podvodne prepreke (koje često ne možemo videti), školjke, oštro kamenje i ostali otpad koji često znaju da oštete ili prekinu konac. Na takvim mestima nije loše, s vremena na vreme, pregledati bar prvih nekoliko metara strune, i ako uočimo oštećenja, prevezati varalicu. Ovaj problem je donekle moguće ublažiti upotrebom raznih predveza (monofi l 0,35 - 0,40 mm, hard mono 10 - 20 lb., ili tanje sajle od vanadijuma). Da ne pominjem i mogućnost da svoja mesta možete, u doba nižih vodostaja, pregledati i očistiti od krša i đubreta pa kad voda dođe, teren je spreman.

Što se tiče subjektivnih slabosti spisak je malo poduži... Prve i najčešće greške varaličari često čine pri izboru opreme i pratećih sitnica. Kod izbora štapa treba imati jasnu viziju koju vrstu(e) riba želimo da pecamo, na kakvoj vodi, kojom vrstom varalica i kojom tehnikom. Univerzalni štapovi, nažalost, ne postoje, mada se mogu pronaći oni koji bar približno pokrivaju gotovo sve situacije. Previše mekani („glindžavi“) modeli će jako teško nabosti smuđa, ali će veoma lepo amortizovati silovit udarac bucova. S druge strane, oštri i brzi štapovi će biti pravi izbor za smuđa i eventualno štuku, ali će pri varaličarenju bucova za rezultat imati veliki broj spadanja. Prejaki štapovi (t.b. od 100 gr pa naviše) će se u borbi sa krupnom grabljivicom (za razliku od fi nih alatki do t.b. 40 gr) sasvim pristojno ponašati, ali će zato biti prejaki za većinu sitnijih primeraka i bukvalno im čupati varalicu iz usta. Kraći štapovi (2,40 - 2,70 m) će biti jako ugodni za ribolov iz čamca ili na obrasloj, nepristupačnoj obali, ali će se na otvorenim vodama za pecanje sa obale mnogo bolje pokazati trometraši (a ponekad i oni do 3,30 m). Posle mnogo godina na vodi pronašao sam sebi savršen štap (koliko je to moguće), koji bi po nekim merilima mogao da zadovolji većinu situacija pri varaličarenju: Energoteam Impact 3,00 m, t.b. 40 - 80 gr. Nije reklama, ali se odlično pokazao pri lovu svih grabljivica, od sitnih bandara, preko solidnih bucova, pa do kapitalnih štuka i smuđeva. Još nije imao posla sa somovima, ali mislim da me ni tu ne bi „prodao“. Pogodan je za sve vrsta varalica (leptiri, kašike, vobleri, tvisteri, glavinjare, pilkeri, vaser kugle) i sve tehnike varaličarenja, sem možda za tvič i džerk. Moje drugo ja... Par kolega, koji su imali priliku da ga drže u ruci ili da na njega izvuku ribu, kažu da je odličan i da “sam vadi ribu“. Pri tom je koštao neverovatnih 30 €. „Boj ne bije svijetlo oružje...“.

 

Bez alata nema zanata

 

Veličina mašinice, njen kapacitet, prenos i ostali taktič- ko-tehnički detalji imaju svoj uticaj, ali ne baš i presudan. Logično, nećemo juriti „normalne“ ribe tamo nekim peticama i šesticama (kapaciteti špulne 100 m 0,50 mm, ili 100 m 0,60 mm), jer ko još normalan juri zeca topom? Pogotovo ako planiramo da više sati držimo to čudo u rukama. Za uobičajene varaličarske igrarije biće dovoljna neka trojka ili četvorka sa prenosom u opsegu od 5:1 ili 6:1. To ipak nije mikser... Ono što neizostavno mora da štima je kočnica (prednja, na špulni, mada i zadnja na telu mašinice nije loše rešenje). Ona mora savršeno da radi, bez blokiranja, proklizavanja, struganja i preskakanja. Pre prvog zabačaja neophodno je podesiti silu kočenja, jer ponekad, u toku borbe ili pri samom udaru nemamo vremena da je podesimo. Lično, puštam je uvek za nijansu labavije, jer mnogo je lakše u toku borbe malo dotegnuti kočnicu nego je otpuštati sa ribom na štapu, dok adrenalin zviždi kroz vene.

Da ne bi bilo ,,Bila je tako lijepa...,,

Večita dilema varaličara, konac ili monofi l, kod mene je rešena u korist konca. Bolja detekcija udarca, slika dna koju stvara u glavi, sigurna kontra i velika nosivost, koja daje dodatnu sigurnost u borbi sa krupnom ribom, a uz sve to mali prečnik koji omogućava dalje i preciznije zabačaje. To je to... Monofi l koristim samo ponekad u lovu bucova (zbog oštrijeg štapa, ulogu amortizera preuzima monofi l), ili u proleće kad „maca“ krene po vodi da mi pegla živce. Nekako uz ovaj deo priče ide i izbor kopči, virbli i čvorova kojim ih vezujemo na konac. Verujem da ne moram da podsećam braću po oružju koliko ovi sitni detalji nekada mogu da budu presudni za gubitak ribe. Meke kopče koje se loše zatvaraju (a lako otvaraju), sićuš- ne, slabe virble koje mogu da puknu pri većem opterećenju, ili loše vezan čvor, i riba će vam biti do groba zahvalna. O čvorovima je već dosta toga rečeno, a mislim da će oni biti tema u nekom od sledećih brojeva, pa da idemo dalje... Rak rana svih ribolovaca, pa samim tim i varaličara su udice. Bilo da je reč o trokrakim modelima (vobleri, glavinjare, leptiri, kašike), bilo da su u pitanju džig udice montirane na naše tvistere i šedove. One su najčešće glavni krivci što nas je neka riba ostavila i otišla (s drugim). Čak i savršeno jake i oštre udice vremenom otupe ili im se slomi vrh, ili postanu krte i pucaju kao staklo. Povremeno ih treba prekontrolisati, po potrebi naoštriti pa čak i zameniti, da ne bi bilo: „bila je tako lijepa...”.

Još nešto. Primetio sam da pojedini tvisteraši koriste tzv. “žičane” udice (tanja žica, široko koleno), pod izgovorom da se manje kidaju. Zapnu za prepreku i malo natežu, malo “praćkaju”, ona se ispravi i tvister je spašen. Prstima malo stegnu udicu, pa udri ponovo po smuđu. A onda, jednog dana, naiđe gospodin baron iz njihovih snova i ispravi im udicu kao licnu i ode bez pozdrava. E, onda oni mogu da se kidaju (od muke). Sa udicama nema zezanja... Kontra - kako to gordo (i snažno) zvuči. Spadam u onu grupu (meni se čini malobrojniju) koja daje blaže kontre, onako iz zgloba, “iz duše”, sa par okreta ručice na mašinici, a onda pri begu ribe samo malo više nategnem i zadržim je štapom, da kočnica odradi svoje. To je najčešće i dovoljno da se riba zakači (pod uslovom da je udica oštra, i da je sela tamo gde treba). Zbog ove moje fi lozofi je 93. godine su me drugari sa Drine odrali od zezanja. ”Genije” je mladicama udarao dunavske kontre... Rezultat - od tri udarca realizovao sam samo jedan (doduše, “mlada” je imala 12 kg pa se nisam žalio). Par puta sam imao rasprave na vodi sa kolegama koji su sem prve kontre (iz ramena) smuđu dodavali još barem po jednu a nekada čak i dve veoma jake kontre. “Da se bolje zabode... “. Jeste, ako mu pri tom ne izvališ vilicu ili ne dobije potres mozga. Nisam uspevao da ih ubedim da je to nepotrebna grubost. Puštao sam ih da gube ribe jednu za drugom, a ja sam odlazio malko niže da na miru „bockam kontrice“ . Umalo da zaboravim... Ono što mnoge varaličare dovodi do ludila - zakasnela kontra. Staviš lepo sluške, odvališ do koske svoj MP3, MP4, MP5... Misli ti odlutaju, hvataš ritam prstima na štapu, pokušavaš da se setiš teksta pesme, a ruka? Ruka je zaboravila da odreaguje... Šteta, a baš je bila dobra ova kompilacija „Zvezde Granda“.

 

Vruć protiv hladne

 

I konačno, na kraju ali možda i najvažnije: prihvatanje ribe. Mnogo puta ćete čuti da je kolegi varaličaru „ovooooolika“ riba zbrisala ispred samih nogu. Nije ni čudo. Adrenalin čuda čini kad se pomeša sa žurbom da se dotična što pre nađe na obali, pred začuđenim (i zavidljivim) pogledima kolega i slučajnih prolaznika, pred objektivom fotoaparata ili mobilnog telefona, u tiganju ili rerni... Gledao sam u životu neke, čak i panične reakcije naizgled iskusnih varaličara, sa vikom, drekom, trčanjem levo-desno po obali i besomučnim natezanjem štapa uz „roštiljanje“ mašinicom. Pogađate... Ta što je otišla, imala je bar 10 kila, kevu da nemam... Ali, to je nešto što se vežba. Vremenom, polako, na vodi, i svaka sledeća, krupnija riba je korak bliže izlečenju. Za početak, nije loše kraj sebe imati drugara koji će obuzdati vrelu krv. Nedovoljno zamorena riba ima velike šanse da se otkači a onda ide ono: „Bila je tako lijepa...“. Samo prihvatanje ribe je priča za sebe. Najsigurnije i najelegantnije je nasukati ribu u plićak i prihvatiti je rukom. Retka su takva mesta. Mnogi koriste meredov ili kuku (užasavam se kuke, sem ako na njoj ne visi neko prasence spremljeno za pleh), a u novije vreme zahvata nas moda „gripova“ i „gripera“ (nemaju veze sa ptičjim i svinjskim gripom). Ne volim tu napravu. Stojim nagnut nad vodom i ribom, i lepo je molim da zine, da joj uvalim hvataljku a ona stegla „škljoce“ u inat i samo odrečno mlati glavom. Ne volem ni meredov. Ja to radim rukom... Mislim na prihvatanje ribe (al’ ste kvarni)... Kad se lepo izigrate sa krupnom grabljivicom, smirite je po propisu i dovedete pred noge, dopustiće vam da je prihvatite rukom i iznesete na obalu. Nema „silovanja“, sve lepo, fi no, ljubazno, po dogovoru. Najvažnija je dobra predigra. E, onda možete da stavite sluške, odvrnete do daske i do mile volje slušate onu staru – „Bila je tako lijepa...”. p.s. Posebna zahvalnost Draganu Stojniću čija je pesma poslužila kao lajtmotiv ovog teksta. autor: D. M. malo stegnu udicu, pa udri ponogordo (i snažno) zvuči. Spadam u onu grupu (meni se čini malobrojniju) koja daje blaže kontre, onako iz zgloba, “iz duše”, sa par okreta ručice na mašinici, a onda pri begu ribe samo malo više nategnem i zadržim je štapom, da kočnica odradi svoje. To je najčešće i dovoljno da se riba zakači (pod uslovom da je udica oštra, i da je sela tamo gde treba). Zbog ove Ja to radim rukom... Mislim na prihvatanje ribe (al’ ste kvarni)... Kad se lepo izigrate sa krupnom važnija je dobra predigra. E, onda možete da stavite sluške, odvrnete do daske i do mile volje slušate onu staru – „Bila je tako lijepa...”.

p.s. Posebna zahvalnost Draganu Stojniću čija je pesma poslužila kao lajtmotiv ovog teksta.

 

Autor teksta: D. M.
Objavljeno u ribolovačkom magazinu "Reviri Srbije", broj 22, Januar 2011. 

Ostavite komentar